Beli Orlovi Onlineshop
Beli Orlovi Onlineshop
BELI ORAO SRBIJA 01/12/2017

Četvrto uzastopno Svetsko prvenstvo za tim Vladimira Petkovića

“Možda bi sve bilo drugačije da se umesto Vladimir Petković zove Valdemar Peter”.

Tako u jednom autorskom tekstu Argauer Cajtung opisuje nezavidnu situaciju selektora Švajcarske. Hrvat poreklom iz Bosne svako malo prinuđen je da odgovara na pitanja o klanovima u taboru nacionalnog tima, da veliča timski duh koji objektivno ne postoji. Ali ono o čemu poslednjih meseci zaista ne mora da brine jeste – igra. Jer Švajcarska igra ozbiljan fudbal.

Uostalom, u kvalifikacijama za Mundijal vezali su devet pobeda u prvih devet utakmica, a ipak su do ruske vize morali preko baraža, jer ni aktuelni evropski šampioni iz Portugalije nisu posustajali, pa su pobedom od 2:0 u revanšu na domaćem terenu Švajcarce – ili bolje reći jugoviće sa švajcarskim državljanstvom? – poslali na Severnu Irsku. A tamo onaj već čuveni nepostojeći penal koji je Švajcarskoj doneo minimalac u Belfastu. Dovoljan da se i četvrti put uzastopce nađu na smotri najboljih na planeti.

Podatak koji sam po sebi svedoči o kvalitetu reprezentacije, ali čak ni on ne govori koliko u stvari Sajdžije imaju naviku igranja protiv najjačih. I to sa više nego solidnim uspehom.

Setimo se prvo Mundijala 2006. godine. Prvi u grupi sa Francuskom, Togoom i Južnom Korejom ispali su u osmini finala od Ukrajine, ali tek u penal seriji. U stvari, sa turnira su eliminisani iako nisu primili gol.

Četiri godine kasnije u Nemačkoj šokirali su svet kada su na otvaranju turnira savladali kasnije svetske šampione, a vladajuće evropske prvake iz Španije sa 1:0. Na kraju ipak nisu prošli grupu zbog poraza od Čilea.

U Brazilu 2014. ponovo su stigli do osmine finala pošto su savladali Ekvador i Honduras, pa im ni debakl od Francuske (2:5, Trikolori su vodili sa 5:0) nije naškodio. Usledio je duel sa Argentinom u kome su poklekli tek posle pogotka Anhela Di Marije u 118. minutu!

Na Evropskom prvenstvu 2016. bili su drugi u Grupi sa Francuskom, Albanijom i Rumunijom, a u osmini finala, su ispali od Poljske, opet na penale, koje su im donele “makazice” Đerdana Šaćirija, strelca možda i najlepšeg gola turnira.

Jasno je, dakle, niko se nije naigrao fudbala protiv Švajcarske. Sa Granitom Džakom kao motorom ekipe, Đerdanom Šaćirijem kao najopasnijim igračem, uz tihog, ali nepredvidivog Admira Mehmedija, pa kapitenom Štefanom Lihtštajnerom, odličnim Rikardom Rodrigeza… Švajcarce niko ne sme da potceni.

Ali daleko od toga da oni nemaju svojih slabih tačaka.

Prva je, ma koliko se upinjali oni da je negiraju, upravo ta podeljenost na “domoroce” i “došljake”, a pod tim došljacima se čak i ne misli toliko na Rodrigeza ili tamnoputog Brila Embola, koliko na ex-jugoviće. Malo je njihovih zajedničkih slika, još manje nekih iskrenih komplimenata, a čak ni povremene otrovne strelice nisu baš tako retke. Lihtštajner je tako još pre dve godine kritikovao Fudbalski savez Švajcarske što se olako odrekao Pirmina Šveglera i Trankilja Barnete i prepustio igračima koji ne mogu da se identifikuju sa reprezentacijom. Ali ćutali su u savezu, jer u ovoj reprezentaciji glavni igrači jesu upravo oni sa albanskim poreklom. I onda se svašta mora istrpeti, pa tako i one nedavne reči ćudljivog Šaćirija.
“Šta ako me pozove selektor Kosova i kaže da me želi za kapitena? Naravno da bih razmislio o tome”, digao je glas Šačiri, nezadovoljan time što ga Švajcarci uvek previde kada pričaju o kapitenskoj traci, iako je svima jasno da kada Lihtštajner bude otišao iz nacionalnog tima Petković neće imati mnogo izbora: Đerdan ili Granit.

Međutim, nije još došlo dotle da se razmišlja o kapitenskoj traci. Uostalom, Petković ima i bitnijih dilema. Recimo, koga gurnuti u napad? Haris Seferović nikako da ubedi javnost da je on dovoljno dobar da predvodi ovako potentan tim, pa ga je posle silnih promašaja u revanšu sa Severnom Irskom u Bazelu deo navijača zvižducima ispratio sa terena na šta im je on odgovorio – srednjim prstom.

Bril Embolo je trebalo da bude taj koji će preuzeti snajper, ali teška povreda zbog koje je propustio veći deo protekle sezone značajno je usporila njegov dalji razvoj. Momak koji se pre dve sezone, dok je još bio igrač Bazela, pominjao kao velika želja Mančester junajteda, nikako da se probije i do statusa startnog špica Šalkea. Doduše, barem igra, ali vrlo malo, pa ove sezone još nije postigao gol, čak ni u kup utakmicama sa nižerazrednim protivnicima.

Što se ostalih pozicija tiče, nema tu nekih velikih dilema. Na golu Jan Zomer i dalje ima prednost u odnosu na Romana Burkija, pored Lihtštajnera u poslednjoj liniji su standardni Rodrigez, Fabijan Šar i Joan Đuru. Ispred Džaka, najčešće u paru sa Valonom Behramijem, mada su u igri i Želson Fernades i Remo Frojler. U ofanzivnijem delu veznog reda Šaćiri, Mehmedi i Blerim Džemaili ili Embolo s obzirom da mu Petković još ne veruje toliko da zbog njega skloni Seferovića. Eren Derdijok i Josip Drmić su imali svoje prilike da se nametnu, ali je Seferović preživeo filter.

Ipak, kao što rekosmo, bez obzira na sve te mane – Švajcarska je drugi favorit naše grupe. Blagi doduše. Te priče o podelama u svlačionici do sada su ostajale samo to – priče. Taj problem u navali nije ih sprečio da tresu protivničke mreže. Brzinu može da im donese i Stiven Zuber, pozadi se uzdaju i u Manuela Akanžija…

Solidno, vrlo solidno. Čak i za velika takmičenja. Ali ne bi trebalo Orlovi baš da preteraju sa respektom. Jer uz sve dužno poštovanje nije to ekipa iz prvog ešalona. I tih devet pobeda u devet prvih kvalifikacionih kola su, izuzev startnih 2:0 protiv Portugalije, izvojevane protiv ekipa skromnog kvaliteta kakve su Andora, Letonija, Farska Ostrva i Mađarska.

Srbija je, bar se nadamo, ipak mano veći zalogaj. Možda i prevelik za Petkovićev tim?

Use Facebook to Comment on this Post

Leave a comment.

Your email address will not be published. Required fields are marked*

*

Translate »