Beli Orlovi Onlineshop
Beli Orlovi Onlineshop
BELI ORAO SRBIJA 01/12/2017

Kako je Kostarika postala ozbiljna ekipa od koje su počeli da zaziru i najveće selekcije

Kostarika – mala zemlja koja živi za fudbal. A baš bi duel sa ovom selekcijom mogao da bude odlučujući za Srbiju na Mundijalu kada je u pitanju plasman u nokaut fazu takmičenja. A koliko, u stvari znamo o kostarikanskom fudbalu? Radi se o reprezentaciji koja će u Rusiji peti put u istoriji učestvovati na Mundijalu, odnosno drugi put zaredom. Nije to reprezentacija iz kategorije onih koje bi Orlovi trebalo da se plaše, ali je jasno da niko ne sme da potceni Kostarikance.

A upravo to su pre četiri godine u Brazilu uradili Italijani, Englezi i Urugvajci. I to im se žestoko obilo o glavu, jer je Kostarika bez poraza na prvom mestu iz te grupe prošla dalje i stigla do četvrtfinala, što i jeste najveći uspeh ove selekcije na svetskim šampionatima. Tada ih je zaustavila Holandija posle penala, ali je Kostarika lansirala neke igrače koji će ovaj put predstavljati glavne udarne igle ekipe.

Pre svih, radi se o golmanu Kejloru Navasa kojem su sjajne odbrane na Mundijala donele transfer iz Levantea u madridski Real. Pored njega, tvorci kostarikanskog čuda u Brazilu bili su napadači Brajan Ruiz i Džoel Kembel. A kada smo već kod Ruiza, ne treba zaboraviti da dres reprezentacije Kostarike nosi i Džon Ruiz, bivši fudbaler Crvene zvezde koji se i nije pokazao u Srbiji. Zanimljiv je skup ova selekcija Kostarike. Najveći broj igrača dolazi iz lokalnih klubova, a najtrofejniji je Saprisa.

Međutim, ima tu još nekoliko zanimljivih fudbalera. Poput Kristijana Gamboe, defanzivca iz Seltika, Selsa Borhesa, veziste koji igra u Deportivu, odnosno Đankarla Gonzaleza odbrambenog igrača Bolonje. Među, uslovno rečeno, onima koji nisu ostvarili visoka očekivanja navijača u Kostariki su Jeljcin Teheda. Momak koji je skrenuo pažnju javnosti u Brazilu pre tri godine na Mundijalu, prešao je u francuski Evijan zahvaljujući tim nastupima, ali je potom “nestao” i sada tavori u švajcarskoj Lozani. Nešto slično moglo bi da se kaže za Kristijana Bolanjosa koji je pre 10-ak godina važio za jednog od većih južnoameričkih talenata. U međuvremenu je protraćio taj talenat, nikada nije dostigao put potencijal, pa sada pečalbarske dane živi u ekipi Vankuver Vajtkepsa u Kanadi.

Inače, još šestorica fudbalera iz aktuelnog sastava Kostarike trenutno nastupaju u američkoj MLS ligi. Ova reprezentacija je prilično lako prošla prvu fazu kvalifikacija za Mundijal, sa šest bodova više od drugoplasirane Paname. U narednoj rundi kvalifikacija bilo malo komplikovanije, ali dovoljno su dobro Kostarikanci odigrali taj deo da zauzmu drugo mesto iza, u ovom delu sveta, tradicionalno neprikosnovenog Meksika.

A da vidimo kako je to izgledalo u prošlosti? Prvi put u istoriji popularni Tikosi su se na Mundijal plasirali 1990. godine, kada se šampionat igrao u Italiji. A tada su angažovali Boru Milutinovića. Najpre su ga mediji u toj centralnameričkoj državi nazivali pogrdnim, imenima, klovnom i cirkuzantom, kritikovali ga što uoči Mundijala nije zakazao nijednu prijateljsku utakmicu. Međutim, kada su počele utakmice u Italiji, ti kritičari su zaćutali, odnosno možda je bolje reći da im je iskusni srpski stručnjak zapušio usta u velikom stilu.

Sve je počelo utakmicom sa Škotskom na Marasiju u Đenovi. Ostrvljani, kako već umeju da budu nadobudni, razmišljali su po sistemu lako ćemo. A posle su čupali kosu kada im je Huan Kajaso smestio loptu u mreži ostavio ih praznih šaka, dok je Milutinović razvukao svoj već čuveni osmeh od uveta do uveta. Brazil je tog leta ipak bio prevelika prepreka, ali je u odlučujućem meču za prolaz dalje Kostarika, opet u Đenovi, okrenula Švedsku, a gol vredan istorijskog plasmana u nokaut fazu dao je Hernan Medford koji je nakon SP potpisao ugovor sa zagrebačkim Dinamom. Dalje od osmine finala tog leta Kostarika nije mogla, zaustavila ju je Češka, ali su Tikosi definitivno na velika vrata ušli na svetsku scenu.

Sledeći put Kostarikanci su se našli na Mundijalu 2002. godine u Japanu i Južnoj Koreji i samo zbog lošije gol razlike od Turske nisu opet izborili plasman u osminu finala. Zanimljivo i u toj selekciji Kostarike je igrao Medford, doduše, tada je već imao 34 godine i nosio dres meksičke Nekakse. Glavna zvezda tadašnje selekcije bio je napadač Paulo Vončop koji je ime stekao u Derbiju, Vest Hemu i Mančester Sitiju. Na ovom Mundijalu Tikosi su startovali pobedom nad Kinom od 2:0, a na klupi rivala tada je, ironije li, sedeo baš Bora Milutinović. Usledio je remi sa Turskom (1:1), a onda i poraz od Brazila (2:5) koji ih je koštao nokaut faze. Brazilci su tada bili kao mašina i nisu imali milosti prema autsajderu.

Kada je u pitanju Mundijal u Nemačkoj 2006. godine, njega uglavnom Kostarikanci pokušavaju da zaborave. Što i nije čudno, s obzirom na to da su grupnu fazu završili na dnu tabele sa “krompirom” u koloni u kojoj se pišu bodovi. Jedno vredno pomena su dva gola Vončopa na otvaranju Mundijala protiv Nemačke.

I vraćamo se opet na poslednje SP u Brazilu pre tri godine. Malo ko je očekivao da se Kostarika plasira dalje. U stvari, to navijači verovatno ni u najluđim snovima nisu mogli da zamisle, a kamoli prvo mesto u grupi. Sve je počelo pobedom nad Urugvajem od 3:1, uz sjajnu partiju Džoela Kembela. A tek je u drugom kolu usledio veliki šok – pala je Italija, a kapiten Brajan Ruiz bio je egzekutor. I za kraj grupne faze, remi bez golova protiv Engleske. U osmini finala je Kostarika posle penala izbacila Grčku, a onda je Kejlor Navas postao nacionalni heroj. I nema sumnje da će i na ovom Mundijalu Kostarikanci biti u istoj poziciji kao na prošlom. Jedna stvar je jasna – ako neko potceni ekipu selektora Oskara Ramireza, crno mu se piše.

Use Facebook to Comment on this Post

Leave a comment.

Your email address will not be published. Required fields are marked*

*

Translate »