Како млади стручњак, први пут из стручног угла, види кључне тачке мандата – односе са јавношћу, свлачионицу, критике медија, размишљања претходника, бреме дебитанта и поновну „селидбу” из куће

Директор, председник, селектор. Ударник последње линије у копачкама. Стасао у Кикинди, одскочио међу партизановцима, дефинитивно „уобличен”, професионално и животно са преко 250 званичних утакмица, на немачком тлу. У Бундеслиги, где никад није било промашаја. Или јеси, или ниси.

Од 29. јануара предводник српског државног тима. Можда је прихватајући шансу да седне на клупу Орлова себе и лишио необичног, сањарског, задовољства у каријери. Да јури оно што многима није успело ни у осам деценија, стреми циљу са идејом, главом у торби, руком у ватри… И ко зна још с чим, што изискује борба за место под неизвесним тренерским сунцем.

У Крстајићевом случају није било много магле. Оберучке је прихватио задатак, свестан шта носи са собом. Епитет дебитанта, велико бреме на сопственим леђима, као и све остале богазе селекторског посла, спреман је да носи. Признаје, успут и да се за многе од њих са знатижељом припремао. У жељи да шансу, чија могућност се до пре само два месеца мерила промилима, максимално искористи.

Чак и да постане херој нације!

– Одавно сам на задатку. Променио се и мој живот, сходно новом послу. Свестан сам тежине и изазова селекторских задатака. Суштински, што и није новост, бићу селектор међу седам милиона селектора. Велика је одговорност, задовољство и част бити на челу државног тима – готово рефренски понавља Младен Крстајић очекујући промоцију у новој  тренерци.

Селекторски опус, необично богат, са собом изискује понекад и много више од терена. Наизглед, слични тренерским, у суштини дијаметрално супротни. Овог пута, ка Крстајићу уперене су очи читаве нације и државе.

КО ПРЕ ДЕВОЈЦИ, ЊЕГОВА ДЕВОЈКА!

Из угла селектора и први коментар базе Орлова у Светлогорску, недалеко од Калињинграда:

– Изабрали смо најбољи камп. Хрвати и Швеђани су конкурисали за исто место, ко се у поноћ први јавио, после отварања понуде добио је право да задужи кључеве. На срећу, то смо били ми, све је стало буквално у народну „ко пре девојци, његова девојка“.

– Мораћу да се носим са тим. И да се не лажемо, није то ексклузивитет селекторског и тренерског посла. Сваки професионални задатак, од оног у копачкама, преко тренерског, директорског, било каквог функционерског, до овог селекторског, носи са собом одређене притиске.

Испит „односи са јавношћу” можда је и кључан у дисертацији сваког озбиљног селектора. Поједини Младенови претходници нису успели да савладају основе градива, другима је било потребно много времена, трећи су пали на крају мандата. Признаје млади српски селектор да се припремио и за тај изазов.

– Фама је мој пратилац у последње две деценије. Научио сам свих ових година, у немачким и нашим клубовима, подједнако и репрезентацији да је недозвољено рећи „нећу”, „нисам”, „не могу”. Каријера јавне личности тражи много више од пуког обрасца и клишеа. Напокон, јавност ће најбоље да оцени како сам водио Србију.

Ни тема „свлачионица” није изнедрила јунаке на клупи. Идилични пласмани у Немачку и Јужну Африку, како је време одмицало, избацивали су на површину проблеме унутар државних тимова Србије и Црне Горе и Србије. Шта је Младен Крстајић спремио за његов мандат на том плану?

ПАЖЊА – ЈОВИЋ ДОЛАЗИ!

Уочи именовања, Крстајић је запуцао ка Немачкој. У жељи да провери „његовог“ Бијељинца – првотимца Ајнтрахта Луку Јовића.

– Гледао сам га на делу, улази у форму, постиже голове и нису тачне приче да је несташан. Разговарао сам и са његовим тренером Ником Ковачем, добијаће Јовић још већу минутажу како пролеће буде одмицало.

– О том-потом. Најбитније је да направим добру атмосферу у свлачионици. И безброј пута сам окусио у копачкама – ако темељ није добар, онда узалуд сав наш труд. Само здрав амбијент може да нас доведе до циља.

Кажу стари „мудраци” да се кућа гради на задовољним фудбалерима. У тој школи мишљења, на чијем челу је стајао Миљан Миљанић, објашњење су нашли многи наши фудбалски крахови. Често, нажалост, са закашњењем.

– Разговарао сам са већином репрезентативаца. Истина је да многи нису стандардни у клубовима и предочио сам јасну идеју да играју, јер је то једини начин да се домогну Русије. Зараде су огромне, схватам математику и потешкоће доношења одлуке о промени клуба, средине, државе. СП, ипак, нуди много више и тај тас на ваги може да донесе превагу. Човеку жељу да напредује нико не може да одузме. Као што ни моћ да предскаже будућност не би могао да му дарује.

А како су Младенови Крстајићи дочекали његов велики повратак врхунском фудбалу?

– Породица је прихватила, после две напорне деценије, моје ново окретање спорту за који сам везан. Суштинско и исконско, до коске, што би се рекло. Да ми је неко рекао то у данима док сам био активан фудбалер, не бих му поверовао. Десио ми се, у међувремену, Радник, три године ангажовања у бијељинском клубу најбољи су доказ да Младен Крстајић, једноставно, не може без спорта. Поклопиле су се коцкице, невидљива сила је хтела да у дану кад сам проглашен за најбољег спортског радника Републике Српске, будем именован и у селектора Србије.

Ко хоће, тај и може. Девиза победника у свођењу рачуна, често води и ка потонућу. Понекад одлуче нијансе.

БАЊАЛУЧКО УЖИВАЊЕ

Рођени Зеничанин радо је виђен у Републици Српској. Признаје да му срце пуне доласци и путовања с друге стране Дрине.

– Уживам у Бањалуци, међу многобројним пријатељима. Често долазим и необавезно, град на Врбасу налази се „надохват” моје руке. Схватам интересовање мојих Бањалучана за предстојеће СП, знам да ће се у центру Српске бурно славити успеси Орлова у Русији.

– Без одрицања, сарадника и подршке најближих, нико не може да успе. Уз лично схватање да знаш шта и како радиш. Слажем се да је циљ најбитнији. Тако је у животу – морате да знате шта хоћете. Са Радником сам, на пример, по доласку имао јасан циљ пред собом. А, насупрот нама стоје Жељезничар, Сарајево, Широки бријег, клубови са моћним скаутингом. Нама тај посао обављају тројица људи, уз моје максимално ангажовање. Сад је Радник друштвено-одговоран клуб, редовно измирује порез и има јасну позицију на тржишту, позициониран у врху БиХ фудбала. Пронашао је место, али мора и да продаје, јер је то једини извор опстанка, уз помоћ Општине Бијељина. Да нисмо осуђени на трансфере, Радник би данас имао дрим-тим. Нико не може да оспори да је моја екипа испунила циљеве и направила добар посао. Е, сад је дошло време за нове одлуке. Замрзнућу место председника Радника. Моји проверени сарадници водиће клуб, по већ уходаном систему. Ништа ново за нас!

Иако је „живот оставио” на фудбалском терену, десети селектор Србије не заборавља одакле је кренуо. Признаје и да размишља о многим детаљима, упорно скицира битне одлуке на фудбалској и животној стази. Спортска и функционерска каријера само је ојачала Крстајићеву самоувереност.

– На многе ствари гледам и породично. Опет ћу да се вратим на пример Радника. Школујемо дете, дајемо му шансу да се надогради и развије и у једном тренуту хоће да иде, јер му се нуди плата од 10.000 евра. Клуб мора да живи и балансира између такмичења и опстанка. Можда би могао и да остане, али не бих имао срца да, као председник, у случају неповољног епилога, изађем пред његове родитеље. Добро знам, као отац троје деце, каква је то одговорност.

Неће, обећава, имати ниједан проблем са саслуша гласове са стране. Недавно је у Бањалуци имао шта да чује од старог лисца и бившег селектора – Илије Петковића. Заједно су планирали јуриш на Немачку 2006, непуних 12 година касније поново су седели за истим столом. О Мондијалу 2006. нису причали.

– Не само са Илијом Петковићем, отворен сам за разговоре са свим људима добре воље, независно од репрезентације, тима. Комплекси нису у карактерном опису моје личности, дискутујем са свим људима, у чијим размишљањима обитава капацитет да ми помогну саветима и „лековитом речи”. Хоћу да саслушам, знам где сам дошао и шта ме, са најближим сарадницима, и чека. Мондијал је ту, пред вратима… – оставио је Крстајић простор да допуни причу.

Имаће прилику, брзо. А најбоља ће бити она јунска – толико чекана. Србија на Мондијалу 2018. и Младен Крстајић на њеној клупи. Сме ли неко да прогнозира епилог?

А, ВРЕМЕ ИДЕ…

Организација СП често бива битан детаљ и за игре на терену. Путовања, базе, састанци… Милион ситнијих ствари понекад се, као индигом, одсликају на семафору после утакмице.

А 14. јун и није тако далеко, како нам се чини.

– Време нам, дефинитивно, није савезник. Базираћемо се више на теоретским припремама овог пролећа и уочи СП. Планирали смо две утакмице непосредно пред Мондијал. До 28. маја немамо право ни према условима ФИФА да рачунамо на фудбалере. У оптицају су утакмице 3. и 8. јуна, фактички две недеље имаћемо за припреме.

zurnal.rs

Use Facebook to Comment on this Post

Leave a comment.

Your email address will not be published. Required fields are marked*

*

Translate »