Орлови два пута прокоцкали вођство…

Не, не, мундијалске ране још нису зарасле! Знали су у стручном штабу Орлова да је дуг пут до новог поверења нације у фудбалску репрезентацију наше земље, али се у лепој септембарској вечери пред селектором Младеном Крстајићем указао нови проблем. Србија и када игра добро не зна или не може да победи. Ништа ми нисмо изгубили против источних суседа, али вала ништа нисмо ни добили – 2:2.

Видело смо да је Александар Митровић у овом тренутку за три копља најбољи српски нападач и да у тандему са префињеном фудбласком душом Душана Тадића може да буде убојит, али… Селектор Србије мораће да пронађе решење за дефанзиван ребус и бројне одбрамбене проблеме. Некада врсни штопер мораће како зна и уме да утегне последњу четвортку, иначе… Да, иначе поново неће ваљати… Када је требало да потврдимо тријумф против Румуије ми смо – кочили. Када је требало да наплатимо олујне нападе – ми смо се самоубијали лошим реакцијама и трагичним проценама у последњј линији. Грешили су и искусни (Коларов) и млади (Вељковић).

Има ту и до духова прошлости, али и чињенице да се на самопоуздању ради као и на уигравању екипе. Значи годинама. А ми то немамо…

Србија је оставила више него солидан утисак у првом полувремену. Офанзивни део нашег маневра – Тадић, Сергеј и Адем Љајић – на Мундијалу распојасан и неуигран, осветлао је тријумфални пут чети Младена Крстајића. Поменута тројица играча су погурала Александра Митровића да да оно најбоље од себе, чак и више од тога. Нападач репрезентације Србије није био само „таргет мен“, него и полуплејмејкер који се трудио да проигравањем петом пронађе рупу у згуснутној одбрани Румуна.

Још ће морати Младен Крстајић да борави на клупи Орлова и ниже победе како би нас убедио да је решење за дуге стазе, али као ретко када у новије време Орлови су били свестрани. Нападали су кроз средину, а затим јако удараили и по боковима. Први је повукао Рукавина, али је Коларов замесио акцију која је претходила поготку Александра Митровића у 26.минуту. Узалуд је Козмин Контра скакао са клупе и померао линије одбране, пошто су репрезентативци Србије убијали ривала игром један на један. Расположени Тадић се наклатио на кости Банкуу, имао је и Коларов шта да каже сваки пут када би му се указала шанса.

Деловало је у сваком тренутку да Србија има контролу утакмице у рукама. Одлично привикавање на ниво више имали су Немања Максимовић и Саша Лукић. Тотално укочени Румуни морали су да се задовоље пуким извршавањем дефанзивних задатака. Ипак, опоменули су нас у последњем минуту првог полувремена када је Чипчију опалио са 16 метара и погодио пречку.

Биле су то први знанци пукотина у систему Младена Крсајића, довољно да се у табору Орлова појаве зли духови из Русије. Потез капитена Коларова из 48.минута када је рукама задржао Кипчијуа је друго је синоним за декоцентрацију и најефитнију могућу грешку. Последице изједначења из пенала смо дуго осећали. Изгубили смо на течности, храбрости и интегритету. Чак ни ватрени потез Александра Митровића, погодак из голгетерских уџбеника није помогао Орловима да зграбе тријумфу који им се нудио на тацни. Убрзо је после корнера са десне стране Станчију побегао Вељковићу и сместио лопту иза леђа немоћног Дмитровића.

Слику о бољој екипи која није знала да победи допуниле су бројне шансе у последњих 20 минута. Најбоља је била она Митровићева када је лопта отишла преко

Use Facebook to Comment on this Post

Leave a comment.

Your email address will not be published. Required fields are marked*

*

Translate »