Орлови против Румуније два пута испустили гол предности. И није први пут да се играју са вођством

На тренутке је изгледало импресивно. Душан Тадић је ломио ривале на десном крилу, Александар Митровић их у шеснаестерцу обарао као кегле на куглању, Саша Лукић и Немања Максимовић су убрзали наш везни ред. Један напад за другим. Час по десном, час по левом крилу, понекад и кроз центар… Али једна ствар се упорно понавља репрезентацији Србије у мандату Младена Крстајића. Орлови просто не знају да сачувају предност и закључају утакмицу.

Крстајић је на месту главнокомандујућег одиграо пет такмичарских утакмица. Савладао је Костарику и то је била једина утакмица на којој нисмо бринули након датог гола. Потом смо дозволили Швајцарцима да окрену на 2:1 у кључној утакмици на Мундијалу. Затим Бразил – није за ову причу – па на старту Лиге нација Литванија, коју би по квалитету требало да отпишемо са барем 3:0, а ми смо се опет тресли у последњих 10-ак минута. Признао је то и селектор када је рекао: “Љајић скаче са клупе, дере се како треба да се стоји, а кад играч скаче знате колико је сати“.

И онда Румунија и у већем делу утакмице одлично издање Крстајићевих изабраника. Барем када је офанзива у питању. А позади – главобоља. Није ни само до индивидуалних грешака, какво је било оно клизање Николе Миленковића у Виљнусу, пенал Александра Коларова синоћ или преспоре реакције Милоша Вељковића и Антонија Рукавине код другог гола Румуна. Једноставно се осећа у ваздуху. Против Швајцарске је гол висио у ваздуху у целом другом полувремену. И против Румуније последња линија није уливала сигурност.

Шта каже селектор на све то?
“Не знам како то да објасним. Прво полувреме контролишемо, Румунија није имала ништа посебно. Друго полувреме смо изашли да наставимо да држимо посед. На крају смо имали посед 60/40, али то је мање битно“, рекао је Крстајић после утакмице.

Говорећи о лошој одбрани прекида…
“Скренули смо пажњу, али не можемо да реагујемо ми са клупе. Нешто је и до реакције играча“.

А шта је рекао после Виљнуса?
“Недопустиво је да после два или три корнера добијамо контре. Недопустиво је то за екипу као што је Србија. Такође, чињеница је да је ова екипа први пут играла заједно, да је било доста младих играча. Неке ствари не може тренер да регулише са клупе. Мора да се држи концентрација, то сам говорио и на Светском првенству. Момци играју први пут заједно, али то су поставке, концентрација. Љајић скаче са клупе, дере се како треба да се стоји, а кад играч скаче, знате колико је сати. Задатак је да стојиш ту где треба да стојиш и да браниш контру, није то грешка, то ме иритира. Ако дође до тога, идеш кући, готово“.

И да се вратимо још три месеца уназад, у Калињинград и утакмицу са Швајцарском.
“Примили смо два јефтина гола, то ми је криво… Код првог њиховог гола нисмо били концентрисани. То не сме да се дешава у репрезентацији. Када је било добро, био сам ту. Ја сам најодговорнији“.

И ту је поента. Селектор је најодговорнији. Ако се исте грешке понављају из утакмице у утакмицу онда постоји само два излаза: променити селектора или променити играче. А то је опет до селектора. Ако већ говоримо о недостатку времена да се уигра нова екипа онда Крстајић треба да се присети да ју је он и направио новом, између осталог отписавши Луку Миливојевића, Бранислава Ивановића, па и Матију Настасића и Душка Тошића, не заборавимо ни Немању Гудеља… Сви они сигурно би Србију учинили чвршћом, али Крстајић је изабрао другачије. Изабрао је млађе, покретљивије, брже, али се такође свесно одрекао квалитета ових старијих. Њихове мудрости, њихових мишића.

Кад је већ тако, ред је да прихвати. Идеја је његова. Тим је његов. Самим тим – и проблеми су његови.

Нешто је ипак и до клупе…

Use Facebook to Comment on this Post

Leave a comment.

Your email address will not be published. Required fields are marked*

*

Translate »