Beli Orlovi Onlineshop
Beli Orlovi Onlineshop

Нама који их фудбалски нисмо мирисали, мада смо их се одувек плашили и поштовали их, ово ће да буде још једна добра и гарантовано болна лекција: јер кад се Швабо заинати, некад чекаш само краће, некад дуже, све ће он то да наплати…

Биће да је то нека усађена ствар, ови млађи је немају, али ми које је закачило макар почетно образовање оне старе државе – понеког, богме, и пионирске мараме – и, још важније, индоктринација с малих екрана. Једноставно смо превише гледали “Отписане”, цитирали “Балкан Експрес” (“А не знаш Лили Марлен?”) и ложили се на Валтера, певушили Забрањено пушење из наслова овог текста, али од Немаца заиста и зазирали.

Можда је страхопоштовање највернији израз, јер имали смо сви некога ко је отишао на арбајт, па су се волела немачка кола, па немачки слаткиши, па какав је то један живот тамо, сав како треба, џакови ти сами падају на леђа, но некако је усађено – не знамо, понављамо, важи ли то с једнаком снагом и за новије генерације – да се генерално навија против Немаца у фудбалу.

Најтежи порази су од њих, ретке и најслађе победе над њима (последња, велика, на Светском првенству 2010, и само Србин може да туче Немца и да ипак не прође даље), баш због оног да Швабо игра 90 минута, а онда игра још колико год да треба.

Било је, не кажемо, увек људи који су у Немачкој видели само оно добро, и причали да треба да се угледамо на њих (а неки су баш и гласни у томе), али ретко је ко, има неки ђаво у нашој психи, заиста навијао за Немце.

А када говоримо о клупском фудбалу, оном европском из највиших ешалона, онда је Немачка углавном значила исто што и “Бајерн Минхен”, због чега је било још лакше не волети их?

Зато има неке радости, чак и сеирења и злурадости, у чињеници да ће се међу осам екипа у завршници Лиге шампиона и исто толико у финалним фазама Лиге Европе наћи један једини представник Бундеслиге.

И то онај нама најдражи, да ударимо још мало контре Немцима.

Бајерна је Ливерпул опепелио готово са пола снаге, Дортмунд је крахирао против израњаваног и измученог Тотенхема, Шалке је примио десет комада у две утакмице, док је још зимус симпатични Хофенхајм без победе окончао европску одисеју… Ни у другом, мање важном континенталном такмичењу нису бриљирали, не рачунајући момке на -ић.

За сваки од ових киксева могао би се наћи разлог на прву лопту: Баварци су и уморни и несређени и мора ту Нико Ковач (ако ће то остати задатак Ника Ковача, а не неког јачег имена) још много да вергла; Дортмунд је премлад и помало неотесан, иако их је све до овог пролећа, када се видело да нису пелцовани од дечјих бољки, било лепо гледати; Шалке је, ех, шта је Шалке, то ни они не знају…

Но криза није од јуче.

Ако нам је после оних 7:1 у Бразилу и освајања светске круне – а само лето раније, два немачка клуба играла су финале Лиге шампиона – изгледало да је немачки фудбал дошао да заснује нову династију и да малтретира све јадне германофобе дуги низ година, а што је све осмишљено у фабрикама и сјајно документовано у Хонигштајновој књизи “Дас Ребоот”, онда је пад био једнако брз и неочекиван.

Маншафт са Јоакимом Левом, којег све више прозивају за чачкање носа и гаћа, а све мање помињу као тактичког зналца, а камоли генијалца, успела је да испадне и из Лиге А (ма шта то значило) у инаугуралној сезони УЕФА Лиге нација, па је и овај предстојећи пријатељски меч са Србијом, бизарно или не, у ствари омер две селекције које се формално налазе на истом степену.

Лев је остао без Месута Озила, након оне хајке на некада најбољег фудбалера Немачке, а онда се и својевољно одрекао неких који су доста зноја и крви дали за репрезентацију; али није ни само то, нити би могло да буде.

Бајерн и Немачка превише су се ослањали на старе заслуге, па је тако Мануел Нојер закуцан на месту број 1 иако је онај поклон с машницом Садију Манеу био тек један у низу киксева; са Томасом Милером који више не зна ни сам шта игра, недостаје им и један нападач, а ако смо се нечега, од оног првог па другог Милера па надаље, плашили, то су били немачки нападачи.

Бајерн није заменио Јупа Хајнкеса, а није заменио ни Анћелотија – са тим су тек онолико пожурили – баш као што није заменио ни Филипа Лама. Можда ће им најављене инвестиције омогућити да достојно замене Робена и Риберија, али после Хамеса и Рената више нисмо сигурни ни у Улија Хенеса?

И они који заиста воле и цене Немце вероватно их воле и цене због одлучности, неодустајања, интензитета, свих одлика које красе најдуговечније и најелегантније немачке моторе и машине.

Не очекујете да се предају, не очекујете да их видите како су се поколебали и како не верују у себе, а то је управо оно што се догодило с немачким клубовима у осмини финала Лиге шампиона.

Шалке је приде и скинуо гаће, ова два извиканија и богатија клуба су се макар трудила да остану достојанствена…

Да ли ће бити боље? Немачка репрезентација до 19 година није се квалификовала, први пут у протеклој деценији, на Европско првенство, а њихове две године млађе колеге тукли су Холанђани (3:0) и Шпанци (5:1).

Вратиће се Немци, наравно, устали су они из сваког крша и лома, чак и ако су сами били криви за њих.

Видели смо то, уосталом, пре равно двадесет година. Након што их је СР Југославија пропустила, а Хрватска дотукла, Немачка је накратко престала да буде велесила светског фудбала, и то што су 2002. догурали до финала у Јапану и Јужној Кореји говори много више о том турниру него о таленту репрезентације; и то што је 2001. Бајерн био првак Европе на Сан Сиру није могло да замаже очи онима који су умели да виде.

Јер није магични Оливер Кан, немоћан пред Роналдом, Ривалдом, Роналдињом, оно што ће се заувек памтити из те генерације коју су предводили Јеремис, Боде, Невил, Фрингс, Линке и Рамелов (да се присетимо само неких), колико 1:5 на старом Олимпијском стадиону у Минхену, када су се над њима иживљавали полетни Мајкл Овен, Стивен Џерард и, не заборавимо, Емил Хески. И то након вођства домаћина…

Та 2002. онда је за Немце представљала ригор мортис, али већ су били толико уморни и намучени да је једноставно морало да дође до ресета; и какав је то ресет био.

Понављамо, није Бундеслига углавном у Европи чинила много више од Бајерна, а сви су свакако били у шпанском запећку, али неко четвртфинале се морало закачити…

Потписник ових редова биће и превише личан, но сем неколико утакмица Борусије, подршке за Марка Грујића и неколико телевизијски оверених наступа “наших” из Франкфурта – а после оних интервјуа на Моззарт Спорту, и мимо ових сјајних игара, сви су они наши – Бундеслига, свака јој част на дупке пуним стадионима, распеваним навијачима и алкохолном пиву на трибинама, није неки мамац за гледање.

Знамо да се буне много због термина понедељком увече, али неки од нас сигурно не би жртвовали суботње и недељно поподне за догодовштине Лајпцига, Волфсбурга и осталих клубова…

Океј, не треба их отписати, треба само уживати, макар тренутно, ако бисте искључиво били Прле и Тихи, а не окупатор из култне песме Пушења.

Уследиће, не сумњајмо, као и увек када је Немац ударен, интроспекција и онда покретање сада већ увелико унапређене машине.

Нама који их фудбалски нисмо мирисали, мада смо их се одувек плашили и поштовали их, ово ће да буде још једна добра и гарантовано болна лекција: јер кад се Швабо заинати, некад чекаш само краће, некад дуже, све ће он то да наплати.

Пише: Марко ПРЕЛЕВИЋ, уредник магазина Недељник и колумниста МОЗЗАРТ Спорта
Фото: Реутерс

Use Facebook to Comment on this Post

Leave a comment.

Your email address will not be published. Required fields are marked*

*

Translate »