Beli Orlovi Onlineshop
Beli Orlovi Onlineshop
BELI ORAO SRBIJA 08/04/2019

Selektor mlade reprezentacije za naš portal govorio o očekivanjima na ovogodišnjem Prvenstvu Evrope, karijerama mladih igrača, šta mu ovih dana stvara glavobolju, o sudbinama Marka Grujića i Vanje Milinkovića Savića

Kada s njim pričate o fudbalu i životu, nekako će vas navesti na konstataciju da juče ne postoji. Samo sutra. Međutim, priča o selektoru mlade reprezentacije Srbije Goranu Đoroviću zahteva pogled u retrovizor i iskopavanje arhiva iz bliže prošlosti.

Kao i Miroslav Đukić, i nekadašnji sjajni defanzivac Crvene zvezde, Selte i La Korunje ljudski i sportski je profilisan u Španiji.

Kao i Miroslav Đukić, dobio je privilegiju, ali i teg ispunjen tradicionalno dobrim rezultatima u toj kategoriji zvanoj mlada reprezentacija Srbije.

Kao Miroslav Đukić, tog slatkog posla prihvatio se u proleće svoje trenerske karijeri…

Jasna je aluzija. Nekako javnost veruje da Goran Đorović ima dovoljno atributa da povede Orliće do samog finala Prvenstva Evrope u Italiji. Kao što je to uradio Miroslav Đukić 2006. godine u Holandiji s generacijom čiji su glavni protagonisti bili Ivanović, Kolarov, Janković…

Možda može da se kaže da je Goran Đorović položio maturski ispit spremnosti za veliku scenu. Orlići su pod njegovom komandom igrali lepršavo, na deset utakmica ostvarili osam pobeda i dva remija. Rano su čekirali vizu za Italiju, a najjače karike „klase 1996“ prebačene u A tim zamenili su neki novi klinci. Imena su se menjala, ali dobri rezultati mlade selekcije Srbije bili su konstanta.

Možda je i to mladog stručnjaka navelo da kaže kako ide u Italiju da pokuša da osvoji zlato. I da tu smelu rečenicu nekoliko puta ponovi u opširnom intervjuu za MOZZART Sport u kojem je, između ostalog, pričao o dosadašnjem učinku, životu u Selti, pojedinačnim sudbinama budućih asova srpskog fudbala. Delovao je autoritativno, osim kada mu se, između redova, naznači da je novi u trenerskom poslu.
„Mene ne pogađaju te priče da sam trener početnik. Ne vidim sebe kao početnika u fudbalu, jer sam od devete godine u njemu. Ali ne vidim ništa loše da me neko nazove trenerskim početnikom, jer mi je ovo prvi samostalni posao. To je istina. Bio sam u Zvezdi, Savezu, pokojni Goran Bunjevčević je procenio da sam spreman. Poznavao sam igrače odranije, bio sam u sistemu i nisam imao sumnji da mogu da radim ovaj posao. Znate kako kažu, nisam ja izabrao fudbal, nego je fudbal izabrao mene. Svako traži ono što mu odgovara. Volim da sam unutra, volim da pričam o fudbalu, ne bi mi smetalo ni da budem komentator sutra. Volim sve što se tiče igre. O fudbalu mogu da pričam 24 sata. Osim kada sam kod kuće s porodicom. Fudbal je moj život, od njega sam živeo, od njega moja porodica živi. Mogu da gledam sve. Od dece do veterana. Ne volim menadžerstvo. To je druga vrsta posla koja nema veze sa terenom“, poručuje u razogovoru za naš portal Goran Đorović.

Možda niste mogli da pobegnete od fudbala, jer ste period, kada ste se formirali kao ličnost, proveli u Španiji. A svi znamo da je Španija, između ostalog, personifikacija lepog i kvalitetnog fudbala?
„I u Crvenoj zvezdi smo igrali dobar fudbal, imali dobre igrače za ono nesrećno vreme u kojem smo rasli. Meni je Španija odgovarala, jer sam voleo kvalitetan fudbal. Ali primarno mi je kao defanzivcu bilo da branim gol. I u Zvezdi smo imali visok stepen profesionalizma. Ne bismo bili reprezentativci i osvajali titule da toga nije bilo. Iskreno, najteže u karijeri mi je bilo igranje u Zvezdi. Veći je pritisak. Sve je važno. I trening utakmica. Došao sam iz Prištine gde sam se borio za opstanak u klub u kojem moraš stalno da pobeđuješ. Ali sigurno mi je prelazak u Španiju promenio pogled na fudbal. Tada je počelo da se igra u liniji, a ja sam došao iz Zvezde gde se još igralo sa liberom. U Španiji mi je bilo lakše u psihološkom smislu da ne moraš stalno da pobeđuješ. Nije to izbegavanje odgovornosti jer postoje očekivanja i pritisak, ali nije bilo kao u Zvezdi. Tu sam shvatio da u vrhunskom fudbalu svake nedelje moraš isto da radiš i da se dokazuješ. U Španiji se svakog vikenda susrećeš sa nekim ko se bori za nešto. Ovi se bore za titulu, ovi za opstanak, ti se boriš za Evropu…“.

Da pojednostavimo, hteli smo da kažemo da vas je Španija formirala kao trenera?
„Sve ekipe u Španiji pokušavaju da igraju fudbal, ali u današenjem fudbalu je rezultat glavni. Pritisak je veliki. Nema sentimentalnosti, treneri dolaze i odlaze kao na traci. Svaki trener voli da igra lep fudbal i da pobedi sa 5:0, ali je pitanje da li ima materijala da sprovede tu ideju. Ne može Leganes da se zaleti i kaže da će dominirati protiv Barselone. Pako Hemez je u Raju igrao ofanzivan fudbal i to je za poštovanje. Ne mogu u Španiji svi da igraju kao Barselona. To ima duboke korene. Škola, edukacija igrača, filozofija kluba… To je teško kopirati. Selta nikada pre i posle nije igrala fudbal kao moja generacija. Ali u tom trenutku je mogla zbog profila igrača. Sve u fudbalu što donosi rezultate je za mene validno.Kada sam krenuo na trenersku licencu, hteo sam da čujem i edukujem se kako to izgleda sa druge strane. Drugačije je kad si igrač. Hteo sam da vidim kako drugi misle. Ima vrhunskih predavača koji su 20 godina profesionalci. Način treniranja, psihologija, pripreme… Volim da čujem drugo mišljenje. Ali ne volim da mi ga nameću, niti da ga ja namećem.“

Teško da može neko bilo šta da vam prigovori posle odličnih rezultata u kvalifikacijama. Bili ste ispred Austrije i Rusije, ali istini za volju, igrači rođeni 1996. godine koji su na početku činili okosnicu reprezentacije imaju ozbiljan kvalitet. To je klasa Živkovića, Grujića, Radonjića, Bogosavca… Još kad njima dodamo Nikolu Milenkovića i Luku Jovića?
„Bilo je na početku problema jer nam dosta igrača nije standardno igralo. Ali poznavao sam ih odranije, pratio ih kroz razne selekcije i znao da imamo kvalitet. Milenković je debitovao kod mene u mladoj reprezentaciji, u Poljskoj nije igrao. Luka Jović nije bio ono što je danas. To je bio moj i rizik stručnog štaba. Procenili smo da je to ta grupa igrača. Jović nije igrao, Milenković nije igrao u Fjorentini prvih nekoliko meseci, Lukić je bio bez minuta u Torinu, Gajić i Jovanović nisu igrali u Bordou… Ali naš zadatak je bio da te igrače pripremimo za A tim.

Znači, vi ste svoj posao ispunili bez obzira na rezultat u Italiji, mnogi od nabrojanih se mogu nazvati standardnim reprezentativcima?
„Primarni cilj je da imamo rezultat. On dolazi iz kvaliteta, a kroz kvalitet se stiže do A tima. Nemamo mi ništa od toga da se negde kvalifikujemo, a nismo pripremili igrača za A selekciju. Ne smemo da ih gubimo. Naišao je period gde nisu igrali. Ali znali smo da imaju kvalitet i da će kroz igre doći i rezultat. Kao što je i došao. Oni su najvažniji. Ja sam ih selektirao, i pre mene ih je neko selektirao, ali sve dalje je na njima. Najlakše bi mi bilo da sam zvao samo igrače koji su standardni. Ali želeo sam da rizikujem sa grupom igrača. Za mene su igrači svetinja i oni su najvažniji. Onog trenutka kada ne budem mogao da im pomognem, otići ću. Meni i Savezu je velika satisfakcija to što je većina njih debitovala za A selekciju.”

SPREMNA I SLEDEĆA GENERACIJA

Praktično ste sebi otežali posao. Mlađi momci su, blago rečeno, iskoristili šansu. Čak bi moglo da se kaže da ste demolirali Poljsku sa igračima rođenim 1998. i 1999. godine?
„Preko 40 igrača iz domaće lige je debitovalo, spremali smo generaciju ’98. za sledeći cisklus gde su Račić, Adžić, Mićin, Mašović, Zlatanović, pa Terzić, Marković… Iako neki od njih nisu igrali u svojim klubovima kao Terzić u Zvezdi. Procenili smo da je to materijal za nas i nijednog trenutka nismo sumnjali. Ni sada u Poljskoj nismo sumnjali. Nigde niste pročitali da smo rekli kako smo oslabljeni. Zato što verujemo. Problem je što neki igrači mogu da igraju za više selekcija. Mi smo sada hteli da računamo na Vlahovića, Strahinju Pavlovića, Stuparevića, Tedića, ali nismo mogli da ih uzmemo iz omladinske reprezentacije koja je igrala kvalifikacije. Hteli smo da ih vidimo kako funkcionišu u grupi. Postoji linija do koje svi mogu da dođu, ali niko ne može da je pređe. Grupa je najvažnija, kao i to da su igrači shavatili da kad igraju u mladoj reprezentaciji i kada se dobro pronašaju – a ponašaju se! – da je to jedini put da dođu do A tima.

Kratko i jasno: hoćete li na sve raspoložive snage računati za Prvenstvo Evrope u Italiji. Srbija bi u tom slučaju imala drim tim?
„Računam na sve koju mogu da igraju za mladu. Ali imamo nesreću da nam se poklapaju kalenadari. Pred početak EP-a za mlade, A reprezentacija igra mnogo bitnu kvalifikacionu utakmicu u Ukrajini, pa potom protiv Litvanije. Znamo da je A tim prioritet. Nismo mi zemlja koja ima četiri postave. Imamo igrače koji igraju za tri različitie selekcije: A tim, mlada i omladinska. Mala smo zemlja, imamo vrhunske talente i moramo da ih čuvamo. Sve radimo za dobrobit srpskog fudbala. Postoji plan u Savezu, razgovaramo, ali ne možemo u aprilu da planiramo šta će biti u junu. To je nezvanično takmičenje i postoji opcija da bude kao u Poljskoj i da klub ne dozvoli igraču da igra za mladu. Moja obaveza je da računam na sve raspoložive igrače i svi su u konkurenciji. Ali sve će zavisiti od povreda, forme, kalendara… Sada ne mogu da vam kažem sa sigurnošću kakva ekipa će biti na Evropskom prvenstvu. Ja bih voleo da mi svi igrači budu na raspolaganju, da računam na Jovića, Milenkovića, ali treba sačekati utakmice A tima.“

Jeste li vi sigurni da Jović, Živković, Milenković i Radonjić kao A reprezentativci imaju želju da igraju za mladu selekciju?
„Znam da imaju ogromnu želju da igraju za svoju zemlju. Navešću primer Luke Jovića, koji je sa otečenim zubima došao u Rusiju, iako smo mi već bili otputovali. Imao je operaciju, mislili smo da neće moći, a onda je došao u Rusiju. I igrao u takvim uslovima. Ne treba njih kriviti ako klub ne bude hteo da ih pusti. Makar ih ja ne krivim. Znam te momke i mnogo sam ponosan na njih. Prvi sam koji im govori stvari koje treba da im kažem i prvi ću uvek biti da ih branim kada treba. Oni su to zaslužili svojim odnosom, kvalitetom i profesionalizmom. Zato su i došli do toga da imaju jedan izgubljen meč u dve godine.“

MILINKOVIĆ I SAVIĆ I GRUJIĆ NISU OTPISANI

Bilo je i nekih incidenata koji nisu na kraju isterani na čistac. Odgovorite nam: Da li ste vi precrtali Vanju Milinkovića Savića zbog neprofesionalnog ponašanja?
„Za mene je grupa iznad svih. Šta su pravila za jednog, to su pravila za sve. Ja nikada nisam zakasnio, ni kao igrač, ni sada kao trener. Tražim da se to isto poštuje i u mladoj reprezentaciji. Svima igračima su otvorena vrata reprezentacije. Naravno, moraju prvo ponašanjem, igrama i odnosom da zasluže dres. Nije to moja, već reprezentacija Srbije. Svima su otvorena vrata, pa i Vanji Milinković Saviću.“

Javnost očekuje od vas da raščivijate slučaj Grujić. Selektor Krstajić je rekao da je odbio da igra za mladu selekciju, on priča da je to bila molba Herte iz Berlina?
„To je prošlost koju treba ostaviti i razmišljati o budućnosti. Grujić je s nama bio 2017, a posle Rusije ga nije bilo. Razgovarao sam sa Markom i na njega računam isto kao na sve ostale igrače. Ono tačno zna da ja kažem ono što mislim. I niko neće saznati šta smo nas dvojica razgovarali, jer to treba da ostane između nas. Nisam imao nikakav problem s njim, uvek je bio na mom spisku kada nije bio sa A timom. Poslednji put je klub tražio da ga oslobodimo obaveza, da bi se tamo bolje adaptirao, imao je i problem s povredom… Nikad neću reći ono što nije istina. Marko od 2017. nije bio sa nama. Šta se dešavalo u Rusiji na Mundijalu, ja to ne znam. Možda je bilo problema u komunikaciji, ali to je prošlost. Računam na njega. On mora da bude taj koji će zaslužiti poziv. Nemam problem s njim. I ne samo ja, već FSS jer je on budućnost srpskog fudbala.“

Gledajući učinak, sada ćete morati da ga pozovete. Igra odlično u Herti, postigao je četiri gola, Nemci ga hvale…
„Marko je napravio dobar potez što je otišao da igra. U Liverpulu nije igrao. Igrači moraju da shvate interes igranja za reprezentaciju. Kod nas je bio u reprezentaciji kada nije igrao u Liverpulu i najlakše mi je bilo da ga tada ne pozovem. Ali ne mogu da ne računam na nekog ko je budućnost Srbije. Marko kvalitetom zaslužuje da se vodi računa o njemu. Ponavaljam, nismo mi zemlja koja može da napravi pet reprezentacija. Ono što imamo, moramo da čuvamo. Ne treba tražiti polemike gde je nema.“

Koliko vam posao otežava ovdašnja tendencija da mladi igrači brzo odlaze u inostranstvo, i to u velike klubove. Eto, naveli ste primer Marka Grujića i Liverpula, znamo da je Luka Jović u jednom trenutku bio izgubljen u Benfiki?
„Moramo da razumemo igrače. Ne zove te Liverpul svakog dana. Zamisli da igraš u Zvezdi, zove te Real Madrid i ti kao odbiješ Real?! Pa prvi biste vi novinari rekli tom Grujiću da je gluperda što je obio Liverpul. Da se ne lažemo, svi bi mu to rekli.. Kod nas je sve crno ili belo. Ako potpiše za Liverpul, onda će neko reći ’Nije trebalo to, trebalo je da potpiše za Herenven’. A da potiše za Herenven, rekli bi mu da je lud što nije otišao u Liverpul. Veliki klubovi su pod pritiskom rezultata, uloženog novca i tu nema vremena da trener trpi, čeka i edukuje… Izgubiš pet utakmica i smenjen si. Fudbal je danas tako surov. Nađite mi klub u kojem ćete dobiti šansu da radite dve godine, a da vam ne traže rezultat. Ali razumem igrače poput Grujića, Jovića, Pantića… Sigurno nisu kupljeni što nemaju kvalitet. Imaju oni nivo za to. Tu možemo da govorimo i o Adžiću, Mićinu, Iliću… Mlad igrač može da potpiše i daj bože da naši igrači potpisuju za Real, Barsu, Siti. Ali poenta je da oni moraju da shvate važnost igranja. To se pokazalo u slučajevima Jovića, Maksimovića, Grujića. Treba da potpišu, ali da na neki način uslove klub da dobiju šansu da igraju. To je u svačijem interesu. Nikada ne bih kupio igrača da mi ne igra.“

EKSTREMNO SMO TALENTOVANI

Dakle, to što imamo ekstremno talentovane igrače je vaša prednost, ali i vaš usud?
„Sve to treba da se sagleda šire. Da sam predsednik kluba, ne bih čekao da Luka Ilić košta 50.000.000 evra, već ću ga kupiti za 5.000.000. Razumem klubove. Niko ne kupuje igrača tek tako. Mi smo ekstremno talentovani. U današnjem fudbalu se to toliko spustilo, da će početi da kaparišu igrače sa devet godina. Za svaki slučaj. Klubovi razmišljaju da je bolje kupiti deset mladih, pa da prođu dvojica, nego čekati da im cena poraste. Oni znaju da kupuju talenat. Imaju skaute koji su tog Luku skautirali kroz mlađe kategorije, reprezentativne selekcije… Tu ne postoji rešenje. Jedino da zaključamo igrače u kuću do prvog tima, pa da ih oni ne vide. Imate hiljade skauta koji prate mlađe kategorije, a da se i ne zna da su to skauti. Kad vide mlad talenat, prepoznaju ga, žele da ga kupe i da ne ulaze u licitaciju s drugim klubovima. To je biznis. Ne možemo da krivimo naše klubove. Možda možemo da ih krivimo iz ugla što taj igrač nije dobio veću šansu da igra, pa da utrostruči cenu. Ali tu se vraćamo na rezultat. Ne može trener da gura mladog igrača i da izgubi tri utakmice. Biće smenjen“.

Sve što ste nam do sada rekli navodi nas na zaključak da stvarno verujete u veliki uspeh u Italiji, možda i prvo mesto. Za početak, čekaju nas teški izazovi u grupi protiv Austrije, Nemačke i Danske?
„Treba verovati. Zamislite da je neko rekao da će Paunović biti prvak sveta sa U20 ili da će Milojević uvesti Zvezdu u Ligu šampiona kada je došao?! Rekli bi mu da je lud! Moraš da veruješ, a da li će to biti ili neće, zavisi od mnogo okolnosti. Što mi sada idemo na EP i što smo radili dve godine ako ne verujemo da ćemo biti prvaci? Da li ćemo biti ili nećemo, ne mogu da tvrdim. Ali imamo legitimno pravo da se nadamo tituli prvaka Evrope. Zašto ne bismo? Već smo među 12 najboljih, igra se pet utakmica. Nikada neću reći mojim igračima da je neko bolji od njih i da idemo na ekskurziju. Da nisam verovao u sebe, ne bih dogurao iz skromnog drugoligaša Prištine do Zvezde, reprezentacije i inostranstva.“

Vi baš verujete u ovo što govorite?
„Sve su to procesi. Da se odabere grupa igrača, da se napravi način i stil igre. Treba verovati. A vi novinari prvi niste verovali u Luku Jovića. Većina nije verovala u njega. Ali zato svi verujete u Mbapea jer je Francuz. Ili Asensija pre nego u Živkovića. Uvek više vrednujemo tuđe nego naše. Treba da teramo igrače da se takmiče sa najboljima i da shvate da imaju isti taj kvalitet u odnosu na ove na zapadu. Jer sigurno ih ti klubovi ne bi kupili. Niko tamo ne kupuje igrača zato što je dobar i lep momak, već jer je prepoznat kvalitet. To je poenta. Prvo mi ovde treba da verujemo u svoje.“

STRANCI MORAJU DA BUDU DUPLO BOLJI

Naši klubovi moraju da veruju u klince, jer su oni najtraženija roba na Zapadu… Mada je tačno da Zvezda i Partizan imaju brojne strance?
„Nemam ništa protiv stranaca, ali moraš da mi dokažeš da si mnogo bolji od onoga što imam već u kući, pa da bih te platio. Tako sam ja doveden u Španiju. Zašto ne dati šansu našem detetu nego nekom strancu koji nema kvalitet? Treba naterati tu decu da veruju u sebe i da će doći ciklus kada će to pokazati.“

Koliko će vam na Prvenstvu Evrope otežati posao to što se promenio odnos prema mladim reprezentacijama. Najavljuje se da će Englezi doći sa najboljim timom, isto tako i naši rivali Nemci…
To je baza. Sad imamo u Španiji igrače koje su igrali na EP-u u Poljskoj. To je temelj. Ako ne napraviš svoje, onda nacionalizuješ tuđe. Fudbal je postao takav biznis da će nam biti potrebno da uzimamo odmor da bismo ga gledali. Kalendari su takvi. Taj raskorak u kalendarima će biti naš najveći problem pred EP. Zato su svima otvorena vrata ove selekcije, o tome sam vam već govorio. Mogu da budem egoista i da kažem da hoću Milenkovića, Grujića, Pantića kod mene od početka priprema. I da uopšte ne idu u A tim. Ali to je sebično i nemoguće. Pa cele kvalifikacije sam igrao bez sedam-osam igrača svaku utakmicu. Pogledajte spiskove na početku i na kraju kvalifikacija. Ali nisam nijednog trenutka kukao. Sreća je da imamo takve talente. Neka i sada ode njih pet u A tim, za mene će to biti čast i zadovoljstvo. Hvala bogu da je tako i da dođe novih osam kada ode ovih osam. Ne završava se svet na osmorici fudbalera. Sve ih pratimo, sve znamo… Najteži zadatak će mi biti da od ove grupe koja je prošla kroz dve godine, odaberem 23. Jer su za mene svi zaslužili. Ponašali su se sjajno“.

Imate li pritisak od čelnika Saveza da morate da napravite nešto veliko?
„Imam pritisak od samog sebe, a onda i ljudi iz Saveza očekuju da mlada reprezentacija napravi rezultate. Ne želim da opterećujem igrače, ali želim da ih ubedim da mogu da se takmiče sa svima. Oni su to dokazali do sada. Ne kažem igračima da moraju da pobede, ali moraju da se takmiče. Zato smo na tom turniru. Ko ne misli tako, za njega nema mesta da putuje s nama.“

Možda ćete u Italiji računati na jednog od najboljih mladih napadača u Evropi Luku Jovića? Šta biste mu savetovali uoči letnjeg prelaznog roka, koja sredina može najviše da mu dâ. Govorimo o Realu, Barseloni.„Komuniciram sa dosta igrača i neke stvari ostaju među nama. To mora sam da odluči. Nisam adekvatan da savetujem. Sve što odluči, ja ću podržati. Zna on šta je za njega najbolje. Pametan je momak.“

Jeste li očekivali ovakav njegov bum. Mnogi su ga spočitavali, jer se pričalo da je prilično lenj?
„Zavisi ko iz kojeg ugla gleda. Kada sam bio igrač, možda je način mog treniranja bio lenj. Ne bi bio na tom nivou da je lenj. Meni je važno šta igrač pruža na terenu.“

Možete li da uporedite njega i dve godine mlađeg Dejana Joveljića?
„Ne volim da upoređujem. Joveljić je izuzetno dete. Ima osećaj za gol, ima kvalitet i može da izraste u vrsnog napadača. Ali treba vremena, treba da ima pravi razvojni put. U Jovića mnogi nisu verovali… Sada je lako reći ’znali smo da će završiti u Barseloni’. To sutra možemo reći i za Markovića, Pavlovića, Šehovića iz Partizana, Terzića iz Zvezde… Treba pustiti decu da se razvijaju i igraju.“

Pored Jovića vaš bingo bi mogao da bude Nikola Milenković?
„Sve što bih rekao za njega, bilo bi malo. On je svoju klasu već dokazao, bez obzira na mladost. Sam za sebe priča, nema potreba da ga ja hvalim. Vidi se sve. I u klubu, i u reprezentaciji. Sigurno će imati ponude top klubova. Već je zreo igrač. Ponosan sam i na njega, i na ostale srpske igrače. To su sjajni momci i fudbaleri.

Mali Ranđelović iz Radničkog je odličan u Superligi, ali smo, posle svega što smo videli u Poljskoj, saznali da može da bude naš tajni adut na Prvenstvu Evrope?
„To su ti procesi. Možda će se do juna pojaviti još neko ime na koje nismo računali. Ranđelovića smo pratili kao i mnoge druge. Ne želimo da se o tome priča po medijima, jer su igrači glavni protagnositi, a ne mi. Nema mladog igrača u Superligi koji nije prošao neki filter. Zato uvek imamo rešenje kada nam neko zafali. Znali smo i šta dobijamo sa Račićem, Markovićem, znali smo Mašovića koji nije igrao u Brižu. Znali smo ih iz prethodnih selekcija. Ali to nam otežava posao. Da mogu, sve bih ih zvao u Italiju.“

DA POŠTUJEMO VIŠE ONO ŠTO JE NAŠE

Šta vam najviše smeta u srpskom fudbalu?
„Teško je. Zaostajemo za Evropom, nismo marketinški atratktivni, ali srećom, pa se talenti stalno pojavljuju. Ono što nam je neophodno što pre jeste infrastruktura. Konkretno, tereni. Da stvorimo igračima uslove da se normalno razvijaju. Ovo je talentovano podneblje i sa boljim razvojem bi bilo još bolje“.

Baš je o terenima u nedavnom intervju za naš portal pričao i Vladan Milojević?
„Svaki igrač voli više da igra na dobrom terenu, nego na lošem. Znam iz svog iskustva. Nažalost, kod nas je ovako… Ali to su pitanja za druge ljude. Ima dosta problema u našem fudbalu, ali i pored toga imamo rezultate na koje treba da budemo ponosni. I na reprezentativnom, i na klupskom planu. E zamislite sada da to sa boljim uslovima pretvorimo u nešto još bolje. Mladost nam je nam donela mnogo i samo treba da je pravilno razvijamo. Nažalost, ne poznajem detaljno situaciju u klubovima, ali znam da im nije lako. Ne želim da ulazim u politike klubova i reprezentacija. Znam da se suočavaju sa problemima“.

Kada bismo imali terene, možda bismo bili mala Španija?
„Imamo dosta sličnosti sa španskom školom fudbala. Imamo tehnički obučene igrače koji vole da igraju dobar fudbal. Ali treba vremena da se to uklopi u celinu. Što se tiče mojih pogleda i uticaja Španije, ne moram da igram njihov stil. U svemu što radim, uvek pokušavan da adaptiram stil mojim igračima. Ako imam brze igrače – igraću brže. Ako mogu da napadam – napašću. Ako treba da se branim, onda ću se braniti.“

Upravo zbog takve infrastrukture mnogi mladi igrači na povratak u Srbiju gledaju kao na korak unazad. Iskreno, da li ste se obradovali kada ste čuli da je Milan Gajić potpisao za Zvezdu?
„Setite se primera Kataija. Bolje igrati u Srbiji nego sedeti na klupi u inostranstvu. Zvezda i Partizan su pokazali u Evropi da mogu da se takmiče, pa i Vojvodina i Čukarički. S mnogo jačim ekipama. Ne vidim da u Evropi ima mnogo klubova koji su institucionalno nivo Crvene zvezde. Nije korak nazad vratiti se u Crvenu zvezdu. Štaviše, prelazak u Crvenu zvezdu nikom ne može da bude korak nazad, već može biti samo korak napred. Neće Gajić imati u Bordou šansu da se takmiči za titulu i da pravi uspehe u Evropi kao u Zvezdi. Uz sve dužno poštovanje prema Bordou.“

Dobro, ali u Francuskoj će da ga napada Mbape, a ovde…
„Tamo neće imati šansu da ga napada Mbape, jer ne igra. To je razlika. Bolje igrati i u drugoj ligi Srbije i imati utakmice u nogama nego da te nema na mapi.“

Jeste li već počeli da se spremate za Prvenstvo Evrope?
„Onog dana kada smo se kvalifikovali, počeli smo da se spremamo. Pratimo sve igrače, sve rivale, to je veliki posao. Svih 12 reprezentacija pratimo. Turnirsko takmičenje je druga priča. Sitnice odlučuju. Od sudijskih odluka, preko forme, povreda… Ja živim u Španiji, ali s ekipom saradnika se podelim i sve pratim. Imamo veliki respekt prema svima, ali smatramo da i mi imamo šanse. Odlazimo s idejom da želimo da budemo prvaci Evrope. Ne vidim razlog zašto idemo tamo ako ne razmišljamo tako. Što pre zaboravimo ono što je bilo u kvalifikacijama, to bolje. Spremamo se za ono što nas čeka. Mi moramo da odemo sa stavom da smo Srbija, da idemo sa autoritetom.“

Kako gledate na rezultate Vladana Milojevića?
„Mi smo bivši siagrači i glupo je da pričam o ljudima koji su moja generacija. Sve što je Milojević napravio je već rečeno. Vrhunski trener, pravi vrhunske rezultate… Šta još reći? Pričali smo o nekim igračima, imali smo kontakte, razgovarali o nekim igračima koje poznajemo dobro i mi, i on. Ali i o nekima koje nismo najbolje znali, pa smo tražili dodatne informacije. Normalno je da pitamo trenera iz kluba. Komuniciramo sa svima i nemam nikakvu sujetu ili problem s tim. Milojević je tom verom u sebe i svoje igrače napravio vrhunska dostignuća. E sad ako mi kažete da ste znali kad je došao da će biti tako, ja ću sada odmah ustati i otići. Samo on zna koliko mu je bilo teško. I titulu, i upeh u Evropi. To ide jedno s drugim. Titula je domaći zadatak. A mnogo je bitno potvrditi se i na međunardonoj sceni. Reprezentacija nam je od 2010. do prošlog Mundijala čekala veliko takmičenje, moja generacija je nažalost poslednja koja je igrala na EP pre 20 godina, Zvezda je dugo čekala Ligu šampiona… Zato treba biti ponosan na sve što se desilo u prošlom periodu. Već to popravlja utisak o nama u inostranstvu. Pa i naša mlada reprezentacija. Ne igra se loš fudbal u Superligi ako već imamo 20 reprezentativaca iz te lige. Igra se dobar fudbal, ali manje ispraćen nego u drugim zemljama. To nam je što imamo i moramo da to čuvamo.“

Kakvi su vaši planovi posle Prvenstva Evrope?
„Imam ugovor do kraja EP-a. Imam obavezu da posle tog prvo sednem sa ljudima iz Saveza i da porazgovaramo, jer je to institucija koja mi je prva dala šansu. Imam ambicije da se bavim ovim poslom, ali pričaćemo o tome posle EP-a. Lagao bih kada bih rekao da ne planiram da radim u klupskom fudbalu, u inostranstvu… Šta će biti na leto, ne znam.“

Možda jednog dana Crvena zvezda?
„Ne volim da pričam o tome. Crvena zvezda ima izvanrednog trenera i daj bože za ceo crveno-beli svet da on ostane još dugo. Svi koji smo prolazili kroz Zvezdu i reprezentaciju imamo ambicije da jednog dana opet budemo tu. Ali taj jedan dan možda dođe, a možda i ne dođe. Moji planovi postoje, ali idemo korak po korak. Polako, ima vremena.“

Sada kada ste trener, kog svog trenera se najčešće setite?
„Najčešće se sećam svojih prvih trenera. Pokojnog Dončića, Dimovskog i ljudi koji su me trenirali kao klinca. Tek kada sam postao profesionalac, shvatio sam kakvu su stvar oni uradili za mene. Setim se tih ljudi jer su me stalno terali da verujem u sebe. Posle Ljupko Petrović, Pižon, Živadinović, Viktor Fernandez… Svi koji su me trenirali su mi dali nešto.“

TA ČUVENA SELTA

Irureta? On vas je svojevremeno doveo u La Korunju?
„Procenio me je da sam profil igrača koji mu treba i insistirao je da me dovede. Kockice su se sklopile. Shvatio sam da sam tu jer sam to zaslužio, a ne zato što me neko voli. Kad prvi put nisam bio u formi, nestao sam. Irureta me je doveo, ali je isti taj koji me je i sklonio. Jednostavno, računao je na druge igrače. Shvatio sam da trener može da me voli, ali da najviše voli sebe. Što je normalno. Grupa ne može da trpi, profesionalizam je takav. U fudbalu niko ništa ne poklanja. Sve su to prošli i Figo, Ronaldo, Mateus, Bekam… To kažem i svojim igračima.“

Žalite li za nečim iz igračke karijere. Možda za onim vremenom iz Selte kada ste 1998. godine izbacili Liverpul?
„Pobedili smo sa 1:0 tamo, sa 3:1 kod kuće čuvenu ekipu sa Ovenom, Faulerom, a Džerard je tada debitovao… Ulije je bio trener. Mi smo izašli u Evropu posle mnogo godina, imali dobar tim. Ne kažem da nas nisu shvatili ozbiljno, ali bili smo iznenađenje“.

Tada se pominjalo da biste mogli da nastavite karijeru na Enfildu?
„Bilo je priče, pominjali su se i Real, Barselona… Ali bila mi je to tek druga sezona u Selti. Tada nisu bile ove astronomske sume u transferima, ekipe su imale ograničen broj stranaca i nije bilo ovoliko transfera kao sada. Imao sam 26 godina, jer sam relativno kasno otišao iz Zvezde. Na kraju sam odradio ceo ugovor sa Seltom i prešao u Deportivo. Bila je to sudbina i ja sam to tako prihvatio.“

Čudno je da ste izabrali Seltinog velikog rivala iz Galicije?
„Ne dešava se često, ali to je bio moj izbor jer nismo našli zajednički jezik. I danas živim u Vigu, tamo mi je porodica, u kontaktu sam sa ljudima iz kluba i nemam nikakvih problema s navijačima. Postoji taj rivalitet Galicije, ali nije kao veliki gradski derbiji. U nekim je granicama peckanja. Za svaki klub u kojem sam igrao imao sam poštovanje i nisam mogao da kažem lošu reč.”

Možda vam je to vreme u Selti najdraže?
„Za to vreme smo igrali fudbal koji se dopadao svim ljubiteljima ove igre. Prvo sa Iruretom, pa onda sa Viktorom Fernandezom. Dosta saigrača je imalo slično razmišljanje. Imali smo strašne igrače za Seltu koja se godinu dana ranije jedva spasla, strašnog sportskog direktora Karnera koji nas je sve skautirao i doveo nas u Vigo. Igrali smo najlepši fudbal u Španiji. Real sa Tošakom smo pobedili sa 5:1, Barselonu sa Rivaldom, Holanđanima, Figom i ostalima izbacimo u polufinalu kupa, Juventus sa Zidanom smo pobedili sa 4:0, izbacivali smo Liverpul, Aston Vilu, Štutgart, a Benfiku sa Jupom Hejnkesom na klupi smo pobedili sa 7:0…“

To je onaj tim iz snova fudbalskih romantičara: Karpin, Mostovoj, Salgado?
„Imali smo specifičan tim koji je mogao da igra samo takav fudbal. Imali smo Mazinja i Makelelea u srcu veznog reda, Karpina i Mostovoja ispred, Mičel Salgado je bio desni bek, levi bek Huanfran je došao iz Valensije, štoperi Kaseres i Berizo su bili argentinski reprezentativci, Gustavo Lopez i Penev u špicu, branio je Dutroel koji je otišao u Barsu… Možda nam je falila duža klupa da bismo izdržali igru na tri fronta, jer smo stalno igrali Evropu. Imali smo prepoznatljiv stil igre i teško je bilo igrati protiv nas. Bili smo izuzetni na tehničkom nivou.“

Vi ste započeli tu specifičnu vezu Srba sa Seltom. Posle je kroz taj klub prošao Saša Ilić, pre njega Ratković, Radoja je ostavio sjajan utisak?
„Radoja je tri sezone bio fantastičan, ove sezone ima probleme s klubom i sklonjen je. Mislim da bi danas mnogo značio Selti, jer se bore za opstanak, a on je bio reprezentativac. Ne shvatam… Ako igrač već mora da bude tu i ako ga već plaćaš, zašto ne bi igrao. Imaće sigurno ponude iz Španije. Imao je tri fantastične sezone. Mlad je momak, profesionalac. Bio sam deo Muslinovog stručnog štaba kada je on igrao u reprezentaciji i bio redovan na spiskovima. Ima perspektivu i nema razloga da ne konkuriše za A tim. Kao što bi svi koji imaju pravo igranja trebalo da konkurišu za dres reprezentacije. E sad, izbor je selektora koga će zvati… Uvek kažem da niko nikoga ne kupuje zbog lepote. Daju ti ulaznu kartu transferom, ali to je samo novi početak i pozivnica za dalje. Moraš tamo da se dokažeš. Jedno je da te oni kupe, a drugo je da se nametneš radom i da igraš.

U prošlosti je to bila boljka mnogih naših mladih igrača. Nisu shvatali da sam dolazak u inostranstvo i potpis ugovora nisu garant. Radoja je došao iz Vojvodine kao relativno nepoznat igrač za španski fudbal. Ali se nametnuo radom, ponašanjem, profesionalizmom i iskoristio šansu.

Odličan šlagvort da vas pitamo o Maksimoviću koji trenutno briljira u Španiji u dresu Hetafea?
„Znam ga iz A tima. On je bio s nama na prvom okupljanju kod Muslina, igrao je protiv Kipra. Poznajemo ga i odranije iz mlade reprezentacije. On je otkrovenje možda za ljude koji ga ranije nisu pratili. Maksimović je pokazao klasu i kad je igrao u Astani. Fenomenalan igrač. U Valensiji nije igrao toliko koliko sada u Hetafeu, ali je tim igrama zaslužio da Valensija sada sigurno razmišlja da ga vrati. To je samo dokaz da igrač ima veće šanse kada je stalno u izlogu, odnosno kada igra.“

PIŠU: Aleksandar GLIGORIĆ i Darjan NEDELJKOV

Use Facebook to Comment on this Post

Leave a comment.

Your email address will not be published. Required fields are marked*

*

Translate »