Beli Orlovi Onlineshop
Beli Orlovi Onlineshop

Велика вест за српску кошаркашку репрезентацију је што ће Никола Јокић играти на Мундобаскету. Овај спорт је код нас сувише дубоко уписан у генетски код да би репрезентација могла да зависи од једног човека. Али сомборски весељак је онај један играч који од задатог минимума од ког ниједна генерација и ниједан селектор не могу да побегну – “идемо на медаљу” – као најбољи центар на свету, са собом носи и наду да је могуће победити амерички тимчић снова

Дуг је пут Никола Јокић прошао од дебељушкастог момка који је пустио сузу на очеве речи да ће га водити на кошаркашки тренинг до дебељушкастог – искључиво по америчким НБА стандардима – дива који је у пантеону кошаркашких богова задужио место на ком су пре њега седели Џорџ Микан, Бил Расел, Вилт Чемберлен, Карим Абдул Џабар, Олајђуон, О’Нил, Дејвид Робинсон… Колико до јуче, Јокић је посматран кроз историјску вертикалу која води од Крешимира Ћосића и Владе Дивца, али Јокић је искочио из тог седла. Никола Јокић је уместо сомборских грла зајахао америчког једнорога и одлетео у висине које никада нико са ових простора није ни омирисао.

Европљанин у најбољој петорци НБА лиге није честа појава, али дешавало се. Европљанин кога бирају у прву петорку већ у четвртој години НБА каријере, то се већ не памти (претходно су Новицки, Јоаким Ноа и Марк Гасол у седмој сезони били бирани).

Играч са југословенских простора међу пет најбољих? Не, ни то се није дешавало. Једино су Дражен Петровић (трећа петорка 1993) и Пеђа Стојаковић (друга 2004) били у конкуренцији за најбоље тимове.

Још увек је рано овог дечака стављати у категорије “нај” свих времена, али оно што Јокића чини уникатним случајем у односу на све велике Европљане је то што се он није прилагођавао америчким стандардима – нити је тражио рупу кроз коју ће се провући једним елементом игре који би га, након довођења до савршенства, лансирао у врх лиге (попут Дирковог “фејдавеја” или Пеђиног шута). Није ни попут Гасола или Ное искористио недостатак конкуренције на позицији центра у датој сезони због чега је њихов хит трајао по једно лето. Не, Јокић игра у генерацији која је дала много потенцијалних будућих становника Куће славних, попут Карла Ентони-Таунса из Минесоте или Џоела Ембида из Филаделфије. Додуше, имао је мало и среће да Ентонију Дејвису ове године игра на терену буде споредна активност. Али неке ствари у животу морају и да се поклопе.

СРБИЈА ЈЕ ПРЕРАСЛА У ЈАКУ НБА ЕКИПУ. РЕЧ ЈЕ НЕ САМО О ХИПОТЕТИЧКОЈ НБА ПЕТОРЦИ (ТЕОДОСИЋ – БОГДАНОВИЋ – БЈЕЛИЦА – ЈОКИЋ – МАРЈАНОВИЋ) КОЈА БИ СЕ МОГЛА ЗАМИСЛИТИ У БОРБИ ЗА ПЛАСМАН У ПЛЕЈ-ОФ, ВЕЋ И О ЧИЊЕНИЦИ ДА ВЕЋИНА ЊИХ ИЗА СЕБЕ ИМА НАЈБОЉУ НБА СЕЗОНУ. ОСИМ ТЕОДОСИЋА, КОЈИ ИНАЧЕ ИГРА НА ФИНТУ И ТРЕНУТНА ФОРМА НИЈЕ ПРЕСУДНА КАДА СЕ О ЊЕМУ ПРИЧА

Никола Јокић је већ кандидат за највећег, не зато што је изабран у прву петорку, него зато што је дошао у ситуацију да мења НБА лигу.

До њега је било незамисливо да засија играч коме не пуца дрес од мишића, у време када су традиционални центри изашли из моде, једна екипа – друга у много јачој Западној конференцији – гради игру тако да центар буде истински плејмејкер, због чега се поново у Америци прича о тимској игри.

И зато је велика вест за српску кошаркашку репрезентацију што ће Никола Јокић играти на Мундобаскету.

Овај спорт је код нас сувише дубоко уписан у генетски код да би репрезентација могла да зависи од једног човека. Чак и када је то објективно, традиција налаже да се такве ствари не истичу.

Али сомборски весељак је онај један играч који од задатог минимума од ког ниједна генерација и ниједан селектор не могу да побегну – “идемо на медаљу” – као најбољи центар на свету, са собом носи и неизбежну наду да је могуће победити амерички тимчић снова.

На претходна два велика светска такмичења (СП 2014. и ОИ 2016) играли смо финала са Американцима, која су индигом пресликана, приказала српске кошаркаше као балоне издуване несумњиво великим успехом у том тренутку, што је сам пласман у финале уистину био. И оба финала су била далеко више од домета које су у том тренутку стручне анализе прогнозирале момцима Салета Ђорђевића.

Ове године неће бити тако.

Те 2016. године – а претходно у групи са Америма су играли на један шут – у српској екипи је играо један НБА играч. И то “руки” Никола Јокић. Члан прве петорке почетника, али и даље са ставком 41. пик у биографији.

Једна јака евролигашка екипа играла је против америчког “Ол-стара”.

Наруку нам, као и свим неамеричким екипама, не иде то што се првенство игра у Кини. Велико је то тржиште да би највеће америчке звезде, а и НБА у целини, пропустили могућност за промоцију.

Зато Амери шаљу најјаче што имају. Не само да је направљен “пул” од 35 играча из којих ће се састављати екипа за Мундобаскет ове године и Олимпијаду наредне у Јапану са свим изабраним и потенцијалним “ол-стар” играчима, него су на клупу ставили највећег тренера данашњице Грега Поповића, а асистент ће му бити троструки шампион Стив Кер.

Данас, међутим, Србија је прерасла у јаку НБА екипу. Реч је не само о хипотетичкој НБА петорци (Теодосић — Богдановић — Бјелица — Јокић — Марјановић) која би се могла замислити у борби за пласман у плеј-оф, већ и о чињеници да већина њих иза себе има најбољу НБА сезону. Осим Теодосића, који иначе игра на финту и тренутна форма није пресудна када се о њему прича.

НАРУКУ НАМ, КАО И СВИМ НЕАМЕРИЧКИМ ЕКИПАМА, НЕ ИДЕ ТО ШТО СЕ ПРВЕНСТВО ИГРА У КИНИ. ВЕЛИКО ЈЕ ТО ТРЖИШТЕ ДА БИ НАЈВЕЋЕ АМЕРИЧКЕ ЗВЕЗДЕ, А И НБА У ЦЕЛИНИ, ПРОПУСТИЛИ МОГУЋНОСТ ЗА ПРОМОЦИЈУ

Јокић је ове године постао најбољи центар света, Бобан Марјановић је показао да може да има улогу и у тиму са великим амбицијама у плеј-офу, Богдановић је успешно прегурао кризну другу годину са порастом бројева у статистици, а Немања Бјелица се доказао као достојан места у стартној петорци једног НБА тима.

Од када је избрисана разлика између европске и “професионалне НБА кошарке”, са разним реинкарнацијама “дрим тима” смо играли четири пута (на великим такмичењима). Скор није лош – 3:1.

Можда један играч у првој петорци НБА лиге није довољно (пошто уз Јаниса Адетокунпа ту су и тројица који ће вероватно играти за САД), али ни велике кошарке на овим просторима не би било да се није сањало о рушењу најјачих.

Тек, овог лета бисмо сигурно могли да сведочимо најјачој репрезентацији Србије, сигурно од када се наша репрезентација тако зове, а можда и још деценију уназад.

И у Атланти 1996. су НБА чудовишта стрепела до 30. минута. У последњих тридесетак секунди играчи су стајали на терену. Лопта је била код Џона Стоктона. Чекао се крај утакмице. Саша Обрадовић прилази да му честита. Кренуо је да му пружи руку, али га је у последњем тренутку “цимнуо” да му избије лопту… Можемо понекад поштено да изгубимо, али увек можемо да им продамо “фору”.

У АЛМАНАСИМА КОШАРКАШКЕ ИСТОРИЈЕ УПИСАН ЈЕ И ОНАЈ СУСРЕТ КОЈИ СЕ НИКАДА НИЈЕ ДОГОДИО. ПРОТИВ ОРИГИНАЛНОГ “ДРИМ ТИМА” 1992. ГОДИНЕ. ТО НИЈЕ БИО ТИМ СНОВА, НЕГО ТИМ КОЈИ ЈЕ НЕКО – КАДА ЈЕ ЈУГОСЛАВИЈА ВЕЋ РАСТУРЕНА – САМО У СНУ МОГАО ДА ПОБЕДИ. СРПСКА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА СА ЈОКИЋЕМ, ЗА РАЗЛИКУ ОД ДРУГИХ, МОЖЕ ДА САЊА ПОБЕДУ. И ЗАТО ЈЕ СРБИЈА 2019. НАШ ИСТИНСКИ ТИМ СНОВА

Није ни Јокић на терену постао америчка машина која све меље – онолико колико је ван терена усвојио све неопходне манире да постане истинска НБА звезда – све то је постигао задржавајући ону фору која се учи на баскету иза зграде, оно што је Божа Маљковић дефинисао: из српског менталитета узели смо превару.

На “Ол-стар” дебију није доминирао асистенцијама, тројкама или (не дај боже) закуцавањима. Не, Јокић је испод коша увалио у руке лопту Леброну Џејмсу који је већ загазио у аут. Јокићев смешак после добре форе покрио је забезекнути Лебронов поглед у сводове дворане. И једном од двојице најбољих свих времена можемо да продамо фору.

У алманасима кошаркашке историје уписан је и онај сусрет који се никада није догодио. Против оригиналног “Дрим тима” 1992. године. То није био Тим снова, него тим који је неко — када је Југославија већ растурена — само у сну могао да победи.

Садашњи амерички састав, такође, није “дрим тим”, иако живимо у времену када је доминација НБА играча над Европом можда и већа него у то време. Иако је до јуче само у сну могао неко да их победи. Српска репрезентација са Јокићем, за разлику од других, може да сања ту победу. И зато је Србија 2019. наш истински Тим снова…

Use Facebook to Comment on this Post

Leave a comment.

Your email address will not be published. Required fields are marked*

*

Translate »