Beli Orlovi Onlineshop
Beli Orlovi Onlineshop

Да ли ће се три главна кандидата борити за две позиције или ће Александар Ђорђевић направити одређене корекције…

С плејмејкерима је суштински лако, бековска позиција (засад) доноси највише кадровских и тактичких недоумица, док је с крилима највећа мистерија – колико њих ће путовати у Кину?

Ако се Александар Ђорђевић буде водио филозофијом рада с провереним снагама, конкуренција се сужава на три имена – Николу Калинића, Владимира Лучића и Марка Симоновића. Број крила у званичном ростеру за Мундобаскет биће у директној корелацији с квантитетом играча на беку и крилном центру. Како је готово извесно да ће селекцију чинити тројица плејмејкера (Теодосић, Јовић, Мицић), број крила и бекова требало би да буде ограничен на по два. Под условом да коначна форма тима буде са седам ниских и пет високих играча. Једину, главну и последњу реч, наравно, имају селектор и његов стручни штаб, али нека ранија искуства говоре у прилог да ће баш то бити „формација“ ростера. Подсетимо, изузев Шпаније 2014. године, када је било по шест високих и ниских играча, свако наредно велико такмичење имало је систем „7-5“.

До Евробаскета у Истанбулу тандем крила чинили су Никола Калинић и Марко Симоновић. Те 2017. Ђорђевић је због бројних повреда у тиму био принуђен да на завршни турнир крене само са једним класичним крилом – Владимиром Лучићем. У тиму су се нашла четворица бекова (Богдановић, Милосављевић, Гудурић, Лазић) и двојица плејмејкера (Мицић, Јовић), с тим што су се тада практично мешале карте, па су у разним варијантама на паркету били Богдановић и Гудурић, или Богдановић и Милосављевић као двојка и тројка, односно замена за Лучића, док је Лазић практично од старта такмичења био повређен и није скупио значајнију минутажу…

Све је ствар перспективе, односно Ђорђевићеве замисли какав ће му тим бити потребан за офанзиву на подијум. Зато ће три позиције бити у узрочно-последичној вези до самог краја, односно тренутка када ће се одређивати коначних дванаест, ако сви буду здрави и спремни за турнир.

Оно што Ђорђевић несумњиво поштује јесу поливалентни играчи, прецизније они који могу да покрију више позиција у тиму и успешно одговоре на више задатака. Такви су, на пример, Никола Калинић и Владимир Лучић. Осим крила, могу да се спусте и на место крилног центра, што су знали да играју и у репрезентацији, а највише у клубовима. То је донекле и тренд модерне кошарке, да четворку покрију играчи који могу да рашире противничку одбрану (читај: стреч четворка), али и да обавезама одговоре физички, атлетски, шутерски и тактички. То даје ширину тиму и могућност да се искористи атлетска предност у односу на спорије ривале, или физичка, ако су противници другачијих карактеристика…

Никола Калинић је иза себе оставио добру сезону у Евролиги. Далеко најбољу у свим аспектима. Недавно је и сам признао да је имао велику жељу да одигра добро после сезоне у којој је био оптерећен повредама. Резултати су видљиви – други је играч у тиму по броју одиграних утакмица (35) иза Никола Мелија и Марка Гудурића, а заједно са сународником трећи је стрелац Фенера (≈ 9,5 поена) иза Јана Веселог (12,3 поена) и Костаса Слукаса (11,8 поена). Осим тога очигледно је да је Калинић током прошлог лета доста времена посветио увежбању шута. Због тога је сезону завршио с врло добрих 39,8 одсто с дистанце (35/88), што је драстично увећање у односу на свега 28,6 одсто годину дана раније… После четири сезоне у Фенеру, једне у Црвеној звезди и три велика такмичења има довољно искуства да може да буде сврстан међу лидере Србије.

Његова поливалентност огледа се кроз више фактора – позиција које покрива и квалитета на обе половине терена. Изградио је своје име на бази страшних дефанзивних карактеристика, али је током година много тога уложио на побољшању леђне технике и шута, а уз самопоуздање које му је ретко када мањкало, постао је и респектабилан нападач и алл-роунд играч. О индивидуалним квалитетима, енергији коју доноси на паркету и значају за атмосферу у свлачионици писали смо у више наврата, а последњи пут када се окупљала репрезентација Србије за септембарски циклус квалификација. Једноставно, један је од играча које је тешко заменити у систему, јер доноси ширину какву само ретки могу.

Један од њих је, додуше, баш Владимир Лучић. После Европског првенства пре две године тешко је више замислити екипу без некадашњег капитена Партизана. Због свих заслуга са тог такмичења, клупске сезоне коју има, али и пожртвовања исказаног у одлучујућој утакмици против Израела у Београду – напустио Бајерн како би помогао екипи да овери пласман у Кину – тешко да у питање може да се доведе његов одлазак на Далеки исток.

Баш као и Калинић, Владимир Лучић може да се похвали добром годином у елитном клупском такмичењу. Трећи је стрелац минхенског клуба са 291 поеном и просеком од 10 кошева по утакмици, док су испред њега били само Нихад Ђедовић с 297 и Дерик Вилијамс као један од најбољих новајлија сезоне с 388 поена. Такође је био и трећи скакач тима са 111 ухваћених лопти – Дерик Вилијамс 121 и Данило Бартел 120 -, пети асистент са 35 подељених додавања – Стефан Јовић 105, Петери Копонен 57, Данило Бартел 56 и Маодо Ло 55 – и најбољи крадљивац лопти са 32 „крађе“. Скоро идентичну статистику има и у немачком шампионату, што довољно говори о континуитету његових игара…

Свестран играч који плени огромном харизмом и често се за њега каже да је покретачка снага екипе у моментима када ствари не функционишу. Једна украдена лопта, дриблинг до коша и снажно закуцавање, или просто алеј-уп комбинација његов су трејдмарк и нешто чиме је купио шири спортски аудиторијум. У Минхену га обожавају, где је виђен као један од најважнијих појединаца у свескама Дејана Радоњића, а исто тако је и један од миљеника селектора Александра Ђорђевића. Због тога и не чуди што селектор жели да га доведе у Виртус из Болоње, али и што се толико ослањао на њега током заједничког времена у Бајерну.

Као играч који је својевремено важио за једног од најталентованијих у Европи, Лучић је имао велику несрећу у томе што су га повреде спречиле да покаже све што зна. Последњих година се извукао и повреде су га заобилазиле, а ако буде све како треба и овог лета, многи га очекују у авиону за Кину.

Подсетимо, Калинић и Лучић ће међу последњима завршити своје клупске сезоне, пошто и даље бране титуле у Турској, односно Немачкој, али ће до 18. јула и првог окупљања репрезентације имати времена да се освеже и напуне батерије.

Један од неизоставних чланова репрезентације у ери Александра Ђорђевића био је Марко Симоновић. Освајач светског и олимпијског сребра је у квалификацијама за Мундобаскет добио и улогу капитена заједно с Мирославом Радуљицом током одсуства Милана Мачвана и Милоша Теодосића, а њему је била намењена иста улога и на Евробаскету пре две године. Ипак, тамо се није појавио због повреде.

Симоновић годинама важи за једног од најузорнијих кошаркаша због својих људских квалитета и неко је кога селектор и стручни штаб јако поштују. Осим тога, дуго је имао важну улогу у Црвеној звезди и неко ко је кројио новију историју клуба с Малог Калемегдана. Због тога је и био награђен богатим уговором у Санкт Петербургу, а после завршених обавеза у Зениту у потрази је за новом кошаркашком средином. Пошто је зашао у озбиљне играчке године и његова репрезентативна каријера улази у циљну кривину, па би ово могле да буду можда и последње припреме које ће одрадити с Орловима.

Симоновић је у Санкт Петербургу оставио скромну сезону у којој је имао доста успона и падова. После солидног отварања сезоне пао је у други план код Василија Карасјова, али је живнуо доласком Ђоана Плазе, који је био његов обожавалац још из времена када је шпански стручњак радио у Уникахи.

Због честих промена улоге и скромнијој минутажи, отупела је и његова оштрица, па је тако прецизност у шуту за три поена као његово најјаче оружје остала на само 29,6 одсто (16/54) у Еврокупу. Ипак, био је међу бољима у финишу ВТБ лиге и остао је најефикаснији тројкаш Зенита.

Поред његовог имена и презимена стајаће знак питања. Због оданости репрезентацији заслужио је да отпутује у Кину. Не треба заборавити да је у реткој групи играча који су изнели комплетне квалификације! Мада, његова сезона није била тако добра као многе претходне, али ни као Калинићева и Лучићева.

Преостала три кандидата на крилној позицији још нису довољно сазрела да би понели дрес Србије на овако великом и важном такмичењу. Огњен Добрић је у овом тренутку испред конкуренције јер је наставио свој развој и постао много важан играч Звездине ротације. Тешко да било ко може да разуме одлуку Милана Томића да Добрића потпуно искључи из екипе у једном тренутку сезоне, на шта су се надовезале и повреде.

Али момак из Книна је ћутао, марљиво радио и стрпљиво чекао своју шансу. Експлодирао је у полуфиналној серији Јадранске лиге против Партизана, био један од иницијатора оверавања шампионске титуле, а и у Суперлиги оставља дубок траг. Заједно с Дејаном Давидовцем најзаслужнији је за први тријумф у финалу „домаћице“, а упркос свему имао је и добре бројке. Са 212 поена био је пети стрелац Црвене звезде у Јадранској лиги иза Билија Берона (335), Мајкла Оџа (254), Стратоса Перпероглуа (250) и Џоа Регланда (235). С тим што треба истаћи да је имао убедљиво најмању минутажу од конкурената с листе (392 минута) – примера ради Перпероглу као следећи с најмањом минутажом имао је 448 минута -, што говори колики је утицај Добрић заправо имао.

Око Радета Загорца надвио се вео мистерије. После одличног почетка у црно-белом дресу када је, чинило се, заборавио на вишемесечну драму у Бетису, Загорац је после незгодне повреде носа готово потпуно испарио и његове партије могле су да се назиру у траговима… На почетку сезоне био је виђен као један од играча који ће изнети остатак квалификација, али још му се не да да задужи опрему Србије.

Изгубио је континуитет и није успео да се врати, због чега не може да буде задовољан сезоном коју је имао. И у Суперлиги није заблистао, па је тако уписао само четири двоцифрене партије, уз просек од 6,8 поена. Иако у августу пуни 24 године, има времена да исправи ствари и кроз лето озбиљног, преданог рада подигне себе на реални ниво и покаже зашто је дуго био сматран једним од најталентованијих играча у својој генерацији.

Немања Дангубић је неколико пута испадао с репрезентативних спискова у завршним филтрирањима, понајвише јер је често остајао недоречен. Играч је невероватних атлетских предиспозиција, али и неко ко је често лутао с улогама у тиму, а у кошаркашким круговима познате су и његове честе промене механике шута, због чега никада није успео да направи жељени континуитет с формом. Захвалан је, тимски играч, годинама је много радио на дефанзивним квалитетима, што је логичан подухват уз дугогодишњи рад с Дејаном Радоњићем. У Бајерну је и ове сезоне био човек задатка и самим тим добијао је тек око 15 минута на терену у Евролиги, уз просек од четири поена и два скока.

Позиција крила могла би да одгонетне каквом филозофијом ће Александар Ђорђевић да се води у Кини. Проблематика је јасна, као и списак имена најближих дресу Србије. Ако неко од њих заиста буде виђен као „лажна четворка“ у ростеру, отварају се нове могућности. Велико је питање како ће све коцкице посложити селектор…

НАПОМЕНА: Наредних дана очекујте скенер преосталих кандидата за дрес Србије, по позицијама у тиму…

Use Facebook to Comment on this Post

Leave a comment.

Your email address will not be published. Required fields are marked*

*

Translate »