Beli Orlovi Onlineshop
Beli Orlovi Onlineshop

Богдане, велики си! Заслужио си много више…

неком другом времену, на неком бољем месту и лепшим околностима ово би била утакмица за шампионску круну. Поприште финала Мундобаскета у Пекингу било би накрцано гледаоцима и вероватно игла не би имала где да падне, док би се тензија секла ножем. Јер, не сударају се сваки дан овакве кошаркашке силе… Укратко, био би то празник кошарке и сусрет чији би се детаљи дуго препричавали и памтили. Овако, полупразна дворана у “најкошаркашкијем” граду у Кини видела је прави емотивни ролекостер у режији Србије и Сједињених Америчких Држава у разигравању за пласман између петог и осмог места, где се боље снашао и даље важећи олимпијски и европски вицешампион – 94:89 (32:7, 12:33, 27:28, 23:21). Нека је и минимална разлика, али памтиће се…

Штета! Шта друго написати и како да ти срце не препукне? После два суморна издања у недељу и уторак, Србија је за Амере спремила шутерску клинику у режији снајперисте Богдана Богдановића. Показао је најбољи српски играч на овом турниру да нема кочницу, ни претерани респект ни према коме, али ни да му није важно да ли су наспрам њега играчи Анголе, Филипина, Италије, Шпаније или САД – он се не зауставља!

Богдановић је кумовао првом тријумфу самосталне државе Србије над најмоћнијим тимом света, односно победи која се чекала још од оног четвртфинала Светског купа 2002. у Индијанаполису. Сетићемо се да је тада Милан Гуровић играо као у трансу и управо хицима са дистанце разбио НБА звезде. Богдановић је у претпоследњем мечу на турниру убацио 28 поена, уз чак 7/14 за три поена, шест асистенција и четири скока, чиме је поново отишао изнад свог кошгетерског просека од 20,7 поена до ове утакмице! Могао је ово да буде његов турнир, да коначно одведе Србију до трона и почасти се МВП титулом, али остаће ово само једна лепа успомена и ништа више…

Могло је и требало је да буде меч који ће затворити првенство, не да се у оваквим условима састају дуго типована два највећа кандидата за титулу. Није ту било ни довољно неизвесности, спортске напетости тек на моменте, а ни праве такмичарске кошарке за уживање. Истина, нешто мало навијача на трибинама и милионски аудиторијум крај малих екрана могао је да ужива у бравурама српских асова. Признаће то многи сада, иако су вероватно и даље љути на своје идоле што им нису пружили више среће у овим данима Мундобаскета, сваки поен испратили су баш као да је финале, или макар борба за бронзану медаљу и у себи се нервирали што се све ово не дешава у недељу поподне… 

Један дан више за одмор дефинитивно је дао играчима Србије време за психички опоравак после свега, да се прикупи снага и изађе на паркет како би се бар једна светска кошаркашка сила надиграла. Као да су им се кроз главу вртеле секвенце оне Ђорђевићеве поруке: “Ако се сретнемо, нека им је Бог у помоћи”. Јер, како су Орлови изгледали на паркету током историјских уводних десет минута, деловало је да се Америма спрема својеврсни потоп. Богдановић ужарене руке, са четири далекометна пројектила и чак осам тимских погодака за три поена и резултат 32:7!

Одбрана на оном нивоу који се тражио против Шпаније и Аргентине, играчи максимално опуштени, шаке подешене да запале мрежице… Није то, наравно, био ни реалан показатељ односа снага, нити се очекивало да ће раздаљина од чак 25 поена остати актуелна на истеку времена. Да је ова утакмица заиста била ролекостер помешаних осећања видело се већ у наредној деоници, када су Американци узвратили истом мером, постигли 33 и дозволили само 12 поена, па је на полувремену Србија имала само четири поена више (44:40). Разиграли су се Крис Мидлтон, Кемба Вокер и Мајлс Тарнер, па је утакмица поново добила неизвесну црту. 

Селектор Александар Ђорђевић је за ову утакмицу на хлађењу оставио капитена Мирослава Радуљицу, те Марка Гудурића и Стефана Бирчевића. У знатно скраћеној ротацији било је нешто лакше, Србија је поново имала свој идентитет и игру. Баш како смо и најавили, Никола Милутинов и Бобан Марјановић добро су намучили такмаца у рекету, док је Владимир Лучић коначно одиграо нападачку ролу каква се цео турнир чекала. Његових 15 поена из другог плана, баш колико су заједно скупили двојица високих момака под кошем, уз укупно седам ухваћених лопти. Василије Мицић је своју можда и последњу утакмицу на турниру (ускоро ће се знати да ли се враћа у Србију због смртног случаја у породици) одиграо врло добро и убацио 10 поена, док су Стефан Јовић и Никола Јокић имали по девет поена с тим што је први играч Денвера поделио и седам асистенција. Амери су имали четворицу играча са двоцифреним учинком. Богданов и Бјеличин саиграч из Сакрамента Харисон Барнс убацио је 22 поена, Кемба Вокер је дописао 18 поена и осам асистенција, док је Крис Мидлтон имао 16, а Мајлс Тарнер 10 поена…

Утакмица се после свега решавала у последњем минуту. Вокер је тројком на улазу у завршних 60 секунди довео САД на само четири поена заостатка (91:87), да би Богдановић потом био половичног учинка с пенала, што је недуго затим поновио Џо Херис. Јокић је онда био максималан са црте и то је практично био крај. Победа је уписана!

Још једном, остаје жал што није било за титулу…

Use Facebook to Comment on this Post

Leave a comment.

Your email address will not be published. Required fields are marked*

*

Translate »