Beli Orlovi Onlineshop
Beli Orlovi Onlineshop

Данас Србија нема дефанзивца калибра Немање Видића

Пета утакмица квалификација за Европско првенство је за прошла и то је била пета на којој је репрезентација Србије примила макар један гол. Ни на једној није успела да сачува своју мрежу. Звучи помало парадоксално: Србија је победила Луксембург као гост са 3:1, а и даље има четири примљена поготка више од последњег ривала!

Утакмица на Жози Бартел стадиону је осма узастопна на којој се барем једном затресла мрежа Орловима. У реду, ако до сада није било, сада је потпуно јасно где лежи проблем.

После четири гола од Португалије на Маракани (2:4), констатовао је и селектор Тумбаковић:
„Увек је одбрана била проблем. Не код ове наше репрезентације, него и код ранијих. А ту се гради резултат… Кад си чврст и темељан у одбрани, онда је све лакше. Ипак је то неки процес“, рекао је Тумбаковић.

И у Луксембургу је био период игре када је српска одбрана играла по танкој жици. Домаћин је постигао гол, имао три велике шансе, од којих је две голман Дмитровић одбранио, једна је отишла преко гола, а затресла се једном и статива приликом ударца са дистанце. Статистика каже да је Луксембург имао 22 ударца на гол, чак више него Португалија!

Тај проблем није од јуче. Чак и у квалификацијама за Мундијал 2018. године, који је Србија успешно завршила, примила је 10 голова на 10 утакмица, четири више и од Ирске и од Велса. Ако додамо и Аустрију, као трећег великог ривала, на само једној од тих шест мечева, у Даблину, Орлови нису примили гол. Али је, на срећу, напад играо као сат.

Ни сада српски напад није лош, али је дефанзивна игра отишла тотално дођавола. Не односи се то само на штопере, пошто су, рецимо, у Украјини (0:5) изгледали као на ветрометини. Нешто не штима у целој постави на терену када је одбрана гола у питању.

Један од разлога су честе промене и играча и формације. Некад са три, некада са четири у последњој линији, а само на четири последње утакмице промењена су четири састава одбране. Ту се ни Италија не би снашла…

Постоји једна генерација која не иде уз ону Тумбину причу, да је одбрана увек била проблем. То је екипа која је отишла на Светско првенство 2006. године, под командом селектора Илије Петковића, а којом је на терену дириговао Немања Видић. Она је у целим квалификацијама примила само један гол уз помоћ штоперског бедема Видић – Крстајић и изборила је место у Немачкој. И тамо доживела слом без повређеног аса Манчестер јунајтеда у саставу…

У квалификацијама за Мундијал 2010. године, када је исто Видић дириговао одбраном, Орлови су у групи примили најмање голова, мање и од Француске.

Е, ту негде лежи и проблем број два. Данас Србија нема дефанзивца калибра Немање Видића. Сви српски играчи одбране наступају у добрим европским клубовима, али не и на нивоу некадашњег Манчестера, нити ови момци имају у себи те лидерске способности и искуство бившег штопера Црвених ђавола и репрезентације. А, без газде у задњој линији тешко то иде.

Нема макар ни неког прекаљеног аса са 30+ година на месту штопера, који би командовао, српски играчи су и даље у млађим годинама када је таква позиција у питању.

Уз све то, за штоперске позиције Љубиша Тумбаковићнајмање има времена и простора за тестове, јер се ти тандеми увек и свуда најдуже уигравају и најмање мењају. Остале су још три утакмице у квалификацијама и можда једна-две пријатељске до марта. Једна утакмица, елиминациона, са таквом тежином какву носи полуфинале Лиге нација, мора да буде по систему да “одбрана гарантује нулу, а напад шта уради”.

Србија данас делује далеко од тога. А времена имамо само до марта.

Use Facebook to Comment on this Post

Leave a comment.

Your email address will not be published. Required fields are marked*

*

Translate »