Било је феноменално! Општи утисак навијача, медија, васцеле јавности током и нарочито после меча у Ослу је да се ваља прво уштинути, јер то што смо гледали на терену није „она“ репрезентација Србије на коју смо навикли.
Била је то нека Србија која је играла брзо, отресито, маштовито у нападу, чврсто и једноставно на средини терена и агресивно, „мушки“, тактички прецизно, затегнуто у одбрани. Дефинитивно најбоља од оне Антићеве. Уз сав респект за остварен резултат, Србија код Муслина никада није играла фудбал као синоћ. Последњу овако добру партију је наша репрезентација пружила у јуну 2009. године против Аустрије у Бечу. Синоћ је само боља реализација недостајала да се утакмица заврши доста пре 120. минута и да буде резултатски убедљивија од 2:1.

И док су код Муслина тесни резултати и победе маскирали игру која никада није уливала поверење, синоћња игра је јачи утисак и од самог резултата. Данас је свеједно да ли је 2:1 или 5:1. После дуго времена, верујемо да Србија може да неког да надигра добрим фудбалом и спакује му три комада. Некад се шансе промашују као синоћ, али некада ће све то кренути и да улази…
Заслужили су Орлови лакши тријумф, али нека. Ако је требало чекати да истекну скоро два сата фудбала да бисмо видели мајсторију какву је извео Сергеј Милинковић Савић код другог гола – вредело је. Такав безобразлук, такав виц смишљен у милисекунди, у толико битној утакмици, тај кадар где голман Норвешке пада на леђа као у море док му лопта преко врхова прстију мили у гол… Тако нешто у репрезентацији није виђено још оног Пиксијевог гола Шпанцима на Мундијалу у Италији, када је једном укроћеном лоптом натерао одбрану ривала да залегне као класје.

Али, није крај. Напротив, нека ово буде почетак. Још један од оних вечитих „нових почетака“ српске репрезентације. Хајде да једном ново време почнемо да рачунамо после сјајне игре и победе, а не редовно након добијених шамара и шокантних пораза. Није крај, остала је још једна утакмица, 12. новембра против Шкотске на Маракани. Мада, сад је друга ситуација. Шкоти су слабији од Норвежана, а игра се у Београду. Србија сада носи епитет фаворита и са пуним правом може да сања пласман на Европско првенство, тамо где је није било пуних 20 година.

Најбоља ствар коју би сви у табору српске репрезентације и око њега могли да ураде у наредних месец дана је да – не дирају ништа. Да не праве никакве експерименте, да им не падне на памет да нешто мењају, чачкају, „поправљају“. Српски тим је одиграо толико добру утакмицу у Ослу да човек може само да пожели да се настави. Да на исти начин дочека Шкотску, а онда на ЕП и Чешку, Енглеску, Хрватску. Ово није била традиционална наша игра за провлачење, за окретање главе од тв екрана, за црвенило на лицу, за киселе осмехе неверице, за болне уздахе. Ово је био фудбал којег се ни јаче екипе од Орлова не би постиделе.
И зато – само наставити. Не дирати. Не поправљати оно што не треба. Трпео је Љубиша Тумбаковић критике због превеликог броја тестираних играча у претходних годину дана, због редовних промена састава тима, па ни промена формације није добила овације после две слабе утакмице против Русије и Турске. Прихватао је и селектор оцене да то што је његов тим играо од септембра прошле године, када је сео на клупу, није добро. Али је остао пословични оптимиста да ће се све коцкице сложити када дођу најважније утакмице. А, бараж за ЕП је маркиран као најважнији још од пораза од Португалије у Београду.

Тумбаковић је истрајао у својим идејама и за то је награђен победом у Ослу. Искристалисао је тим, поделио задатке, баш све погодио против Норвешке. Битно је да погоди још једном, у новембру. Да пласманом на шампионат Европе крунише своју дугу тренерску каријеру.
Далеко од тога да играче не треба ротирати, да треба истих 11 да играју док не попадају на нос, али са пробама је, надамо се, готово. „Родила“ се нека нова репрезентација Србије и ваља је љуљати. Да Осло буде ниво испод којег се више не иде.

моззартспорт

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert.

*

Translate »