Могли бисмо да причамо о јунацима Првог светског рата. Да подсећамо на претке, на њихове дане славе када су се сјурили са Кајмакчалана и разјурили непријатеља на све стране континента. Ионако је јуче био Дан сећања на њих. Дан победе за нас. Симболика, нека буде и вечерас на Маракани Дан победе за Србију, на фудбалском терену против Шкотске (20.45).


Али, нема потребе, нема ни смисла позивати се на величанствене дане Великог рата, ипак је ово само фудбал. Мада је некадашњи селектор Илија Петковић знао да говоре Живојина Мишића искористи за мотивацију…


Могли бисмо да се позивамо и на неке друге историјске јунаке, славне битке, као што ће, можда, Шкоти да уочи меча гледају “Храбро срце” и подижу себи адреналин. Не, нема потребе, ипак је ово само фудбал.
А можда и није. Није само фудбал. То је дводеценијска чежња. Незалечена рана која се носи 20 година, коју попут каквог камена на леђима предају генерације играча једни другима. То је и бол навијача да када се окупе на једном месту најбоље репрезентације Европе – чуј, најбоље, сад ће да их буде 24 – тамо нема Србије. А биле су у том друштву за ово колико нас није било и Летонија, Мађарска, Албанија…

Зато и јесте и није само фудбал. Неће нам пасти небо на главу, као што су се плашили Гали, ако се не пласирамо на Европско првенство 2020. које ће се играти 2021. Али ако се оваква шанса не искористи, заиста ће бити отужно, поражавајуће, биће осећај као оном тужном клинцу којем другари не дају да се игра лопте с њима у школском дворишту, јер има “две леве” ноге.
Са шест комада у мрежи од Холандије је СР Југославија испраћена 2000. године са Европског првенства. Тиме је навукла неко чудно проклетство да се више на то такмичење није враћала. Покушали смо ту судбину да заварамо променом имена земље, боје дресова, химне, ма није вредело. Зла коб нас је увек препознавала. И што смо више хтели да је преваримо, то нас је она више кажњавала, па смо у два квалификациона циклуса пуцали себи у ноге, једном у Ђенови, други пут против Албаније. Није нам се дало, а и нисмо сами себи дали.
Овог пута смо добили две шансе: прву кроз квалификације смо проћердали, остала је Лига нација као коначни џокер. Против Шкотске у Београду, на једну утакмицу. Па може ли боље!? Лепо је рекао Пикси, ако ову шансу не искористимо, бићемо феномени за изучавање у школама.

Овог пута смо добили две шансе: прву кроз квалификације смо проћердали, остала је Лига нација као коначни џокер. Против Шкотске у Београду, на једну утакмицу. Па може ли боље!? Лепо је рекао Пикси, ако ову шансу не искористимо, бићемо феномени за изучавање у школама.

Хајде да се не лажемо. Хајдемо да будемо искрени. Хоћемо победу! Хоћемо Србију на Европском првенству! Хоћемо репрезентацију међу 32 најбоље на континенту, јер по квалитету играча заслужује да тамо буде! Хоћемо да нас понесе еуфорија како се приближи шампионат. Хоћемо да скупљамо сличице Тадића, Сергеја, Митровића, Коларова, Максимовића, да их размењујемо за Роналда, Мбапеа, Кејна, Де Брујнеа…
Хоћемо да одмеримо снаге са Енглезима у Лондону, да се боримо са Хрватима за пролаз у другу фазу. Да се играмо игре “Седам милиона селектора и списак за ЕП”. Хоћемо све оно што и већина осталих народа на континенту када се примакне свако четврто лето.

Чекамо двадесет година. Време је!

СРБИЈА – ШКОТСКА
/20.45, Нова С/
Стадион: Рајко Митић
Игра се без публике
Судија: Антонио Матеу Лаоз (Шпанија).
СРБИЈА (3-4-2-1): Рајковић – Миленковић, С. Митровић, Коларов Лазовић, Максимовић, Гудељ, Костић – Тадић, Милинковић-Савић – А. Митровић.
ШКОТСКА (3-5-2): Маршал – Мектомини, Галагер, Тирни – Палмер, Мекгрегор, Мекгин, Робертсон, Џек – Кристи, Дајкс.

моззартспорт

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert.

*

Translate »