fbpx

Драган Стојковић Пикси преузеће репрезентацију Србије, питање је само када ће се то озваничити, а онда, следи незахвалан задатак.

Од селектора се не може очекивати да учи играче фудбалу, нити то треба радити са “орловима”. Имамо тим са реномираним играчима, у јаким европским клубовима, на Стојковићу је само да створи хемију какву је имао Радомир Антић, или структуру коју је направио Славољуб Муслин, где се знало ко шта ради, да тим има “главу и реп”, чак и када не иде.

Антић је својом харизмом, поштовањем и угледом успео да напуни Маракану и изнесе терет Мундијала, иако је Србија несрећно испала у Јужној Африци. Пресудио је Антићу сукоб са Томиславом Караџићем, могло му се замерити само на утакмици са Ганом, коју смо јалово напали и поклонили јој победу, када је Милован Рајевац водио афричку селекцију.

Пала је Немачка, а онда је Србија одиграла можда и најбоље полувреме у Антићевом мандату, против Аустралије. Срећа нас није погледала, промашивали су се зицери пред празним голом, за то смо кажњени, али далеко од тога да је Антић изгубио поверење играча и јавности.

Директно је пресудио раскол са Караџићем, а за Антићем се и годинама касније жалило, управо због тога што је вратио веру у репрезентацију, направио јој култ и вратио поверење јавности.

Са друге стране, Муслин није имао ту харизму и моћ да именом уједини свлачионицу, али је знао да построји ствари и знало се да Душан Тадић води игру. После дужег времена добили смо правог лидера екипе, касније се та улога изгубила и није било јасно дефинисано ко је кичма тима.

Зато је Пиксијев највећи задатак да направи “ресет” у свлачионици и направи комбинацију најбољег што су урадили Антић и Муслин. Его играча мора да се остави по страни (па и по цену тога да его селектора буде главни), а Пикси као велико играчко име има само један мали недостатак, који се можда може осетити у очима играча које ће окупити.

Љубиша Тумбаковић није имао ауторитет и поверење играча, што је и сам признао, иако је лопту пребацио у поље координатора за физичку припрему и опоравак, Андреје Милутиновића.

Навео је имена попут Луке Јовића, Душана Тадића, Александра Митровића, Луке Миливојевића, Дарка Лазовића и Немање Радоњића, као играче који су му отказивали и којима је Милутиновић одређивао режим рада, наводећи да је тако створен “паралелни стручни штаб”.

Тај недостатак комуникације довољно говори и на Пиксију је да тај проблем реши, успут мора и да успостави ауторитет као тренер који је ипак водио клубове само у Јапану и Кини. Прошло је време када би новије генерације гледале Пиксија као фудбалско божанство. Лука Јовић је имао три године када је Стојковић играо на ЕУРО2000, Сергеј Милинковић Савић пет, Душан Влаховић се те године родио…

Позитивна ствар је што Пикси коначно може имати прави тренерски елан за посао, јер је Нагоја била пионирски корак, а Гвангжу Р&Ф финансијски уносна главобоља. Један поглед на “хајлајтсе” утакмица довољан је да покаже колико се Стојковић нервирао радећи са неталентованим Кинезима, молећи бога да Душко Тошић “покрпи” одбрану, а Еран Захави у нападу одради свој део посла.

У таквој констелацији, где си са бројем странаца ограничен, није било лако створити нешто епохалније, али се Стојковић може похвалити успесима са Нагојом. У дебитантској сезони је заузео треће место, а у трећој години, донео је прву титулу шампиона у историји. Водио је Нагоју од 2008. до 2013. године и ту је направио озбиљан стаж.

“Свака утакмица је била веома тешка, али направити овакав резултат први пут у историји клуба, то је заиста нешто посебно. Веома сам срећан и поносан сам на људе из Нагоје. Ово је потпуно другачије у односу на време када сам био играч. Овај пут имам пуно одговорности и веома сам задовољан својим радом и борбеношћу свих својих играча. Три утакмице пре краја Џеј-Лиге, ми смо већ прваци. То је сјајан резултат“, рекао је Стојковић 2010. године када је победио Кашиму у шампионској трци.

Касније је Нагоја пала на седмо место, затим и на 13. место, када се чак спекулисало о одласку у Арсенал.

“Волео бих да ми Пикси буде наследник. Постоји стотине разлога за тако нешто. Његова фудбалска филозофија је скоро идентична мојој. Имамо исте идеје и обојица тежимо ка савршеном фудбалу. Знао сам да ће његови тимови играти нападачки, са много пасова. Тачно је то и урадио и показао је да ће бити велики тренер. Рекао сам му да ће достићи висине ако буде успео да пребаци своју машту својим играчима”, рекао је једном Венгер острвским медијима 2011. године.

Није преузео Арсенал, али остаје нада да ће његове лепе речи претворити у дело са репрезентативцима.

Недостатак тренерског искуства на овим просторима и хронични проблем приступа играча биће му мач са две оштрице.

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert.

*

Translate »