fbpx

Искрено, пријао ми је резултатски расплет првих утакмица наше фудбалске репрезентације у квалификацијама за Светско првенство.

Седам бодова из три сусрета, заиста охрабрујуће и за похвалу. Признаћу и то да нисам толико бодова очекивао, те ми је све још лепше пало. Могу себи да дозволим да будем скептичан, али не могу да будем равнодушан.

Иначе, дочекао сам тренутке које годинама прижељкујем. Да наша репрезентација игра на гол више, макар се све утакмице завршавале са по пет и више голова. Драже су ми победе, па и порази ако већ мора да их буде, са 3:2, или 4:3, него оне “тактичке” – 1:0. Исто је и са нерешеним резултатима. Што да не 2:2, 3:3…? Не волим 0:0, па то ти је!

Знам да ово што “исповедих” спада у категорију личних жеља и прохтева, те их као такве не би требало озбиљније узимати у обзир, а нарочито их не сматрати генијалном препоруком упућеном фудбалерима и стручном штабу репрезентације Србије.

Напросто су ми се допали, дрчност и импровизације помоћу којих је наш тим долазио до бодова, јер их годинама нисам виђао. Није најстрашније што их ја нисам примећивао, него што их нисам осећао. Макар инстинктивно. А, чини ми се да је свима нама, којима годи када фудбалска репрезентација има идентитет, управо то недостајало. Онај осећај, да је неким момцима изабраним да играју у дресу Србије, заиста стало да побеђују.

Успешно започет циклус утакмица у квалификацијама за Светско првенство, логично је подигао и ниво медијске усхићености, односно, ослободио новинаре обавезе да “филују”, а да за такав приступ немају покриће. Попустиле су кочнице и разумљива је била свака “надахнута” реченица, јер за њих, у последњих пет-шест година и није било места, осим ако нису биле наручене.

Схватљива ми је и краткорочна еуфорија, али само до границе када заслужене похвале за учињено не пређу границу доброг укуса. Па, чак и ту неумереност, ако је фино дозирана, могу да поднесем, осим ако није на силу сугерисана.

Е, ту долазимо до нечега што би могло да поквари радост и угуши, ко зна који пут регенерисану помисао да је дошло време за “ресет”, односно време када ће у нашем фудбалу најквалитетнији људи бити постављени на права места и када ће лагарије, ситносопственички интереси, крађе, намештаљке и дилетантизам, престати да бивају нормална појава.

Чега се прибојавам?

Злоупотребе успеха ове репрезентације и новог селектора Драгана Стојковића. Волео бих да грешим, али ми оркестрирана медијска халабука, по систему: “Пикси, царе”, “Митровићу, спаситељу”, “Српски фудбал се буди”, “Зрели смо за Мундијал”…не да мира. Пречесто се понавља исти сценарио, по коме успеси наших спортиста уопште, а нарочито фудбалера, бивају искоришћени као “димна завеса”.

Капирам пренаглашену медијску посвећеност битним детаљима, са и око утакмица против Ирске, Португалије и Азербејџана, али ми одржавање тензија неким споредним будалаштанима, делује баш као одвлачење пажње или коришћење прилике за потурање нечега што иначе не би било прихваћено са одушевљењем.

Приметили сте како “из чиста мира”, баш у тренуцима када спортска нација слави фудбалере, имамо кампањски пласирану вест да држава ове године почиње са изградњом Националног стадиона. Па, пре годину дана је ту идеју јавност прогласила суманутом, а улагање у такав пројекат протумачила као потпуно беспотребно расипање пара.

Нестадоше ођедном приче о хохштаплерају у ФСС, до темеља нагриженом српском клупском фудбалу, махинацијама са менаџерисањем, смењивању успешног селектора, свакојаком муљању у лигашким такмичењима… Славиша Кокеза је “пуштен низ воду” и као да је тим чином дато до знања да је све проблематично решено.

А, знамо сви да није.

Волео бих да грешим, да је све што слутим само преурањена реакција и да се иза брда ваља нешто налик на чишћење терена за нове људе, нови систем и ако не религијски поштен однос према фудбалу, а оно бар мање разбојнички од досадашњег.

Једноставно, не волим кад почну преко мере да дижу у небеса било кога и било шта, па ни спортисте и њихове успехе. Не волим кад претеривања постану манир, јер ми то одмах заличи на неку превару у најави.

Шта год било и шта год се дешавало, остаје утисак са почетка колумне. Наши фудбалери су одиграли три утакмице толико добро, колико је било довољно да вратимо наду у њихове могућности, које су постале упитне. Играчке, интелектуалне, па чак и оне које се тичу способности да схвате шта је тимски дух.

Шта их је, или ко их је убедио да нису бескорисни јесте важно, али ће и то бити поништено, ако не буду знали да реше један незгодан задатак. А, можда их баш такав сачека у скоријој будућности. Постоји шанса да упадну у ситуације у којима би се њиховим перјем китио неко други, а они то буду морали “са задовољством” да посматрају и подржавају. Многи су на том задатку “пали”, али било је и оних који су се мангупски извукли и сачували људско и спортско достојанство.

Што се мене тиче, не нашли се у тим околностима, него на Светском првенству у Катару.

Пише Драган Поповић

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert.

*

Translate »