fbpx

Можемо свашта да мислимо или причамо о Здравку Мамићу, али да је умео да прода, умео је. Е сад, коме је тај новац ишао у џепове, то је нека сасвим друга прича. Као да је код нас много другачије…

Ако је доскора и било неке дилеме који је најбољи клуб у региону, онда је Динамо из Загреба недавно показао да, ако ништа друго, бар има највише херца.

Хрвати су стукли Тотенхем као маљем са 3:0 головима Мислава Оршића у реваншу осмине финала Лиге Европе и тиме шокирали и Енглезе, али и цео Балкан.

И док су се једни већ питали где ће Оршић и за колико милиона на крају сезоне, у Србији су се појавила поређења Динама са Звездом и Партизаном, ко је и шта урадио у последњих неколико година јер су били редовни у Европи.

На страну што су Загрепчани успешнији у смислу да су отишли даље такмичарски него Звезда (двапут шеснаестина финала ЛЕ, Партизан једном група, једном шеснаестина финала), ма колико се то неком код нас свиђало или не свиђало, у Загребу далеко скупље продају играче и комерцијално су привлачнији иностраним клубовима.

А баш око славља због победе Динама, појавила се и информација о томе да је његовом некадашњем првом човеку Здравку Мамићу потврђена пресуда за незаконито извлачење новца из клуба.

Оставку је на место тренера због пресуде за сличне работе поднео и његов брат Зоран Мамић, а Динамо наставља да послује без њих двојице.

Мамићу се свашта може у том смислу спочитавати, али да је знао да прода играча, то нико не може да му негира. И то се види кад се упореде бројке наших највећих клубова са Динамом.

Чак и кад се као референтни оквир узме баш период у последње четири године кад је Звезда редовно, а Партизан релативно редовно играо Европу.

Душан Петковић је недавно за Нова.рс открио како је једна од Здравкових лекција била – љубави, најбитније је да два-три пута можеш да их одбијеш, баш да их одбијеш.

“Мислим да Звезда и Партизан у овом тренутку нису баш на том нивоу одбијања цифара. Знам шта се и како дешава у Динаму, стицајем околности, јер имам играче тамо и цифре које су овде прихватљиве на кеца, тамо се одбијају са лакоћом. Не желим да увредим, ниподаштавам, једноставно, одабир и скаутинг је бољи”, рекао је Петковић.

Све то нас наводи на размишљање: колико је Динамо успешнији, ако не бољи на терену? Тешко је рећи да ли су Хрвати тамо бољи јер нису скорије играли ни против Звезде ни Партизана, али у финансијама “шију” најбоље српске клубове.

Загрепчани су у претходне четири сезоне зарадили 103 милиона евра од трансфера играча. Ако би се томе додала и сезона 2016/2017 кад су узели 42 милиона за Марка Пјацу, Марцела Брозовића и Јосипа Брекала, разлика у односу на “вечите” би била још већа.

Звезда је инкасирала 50,45 милиона евра, а Партизан нешто више, 51,65 милиона, иако су црвено-бели три године уназад били прваци државе и играли су двапут у Лиги шампиона и двапут у Лиги Европе.

Црно-бели су за то време у два наврата играли Лигу Европе, а двапут су пропустили такмичење јер их је у квалификацијама зауставио Бешикташ, а потом прошле године и Шарлроа.

Партизану је доскора било незамисливо да понуди више од милион евра за неког играча, па је Сејдуба Сума, када је дошао, гледан као неко ко за 1,6 милиона мора одмах да се покаже као Кристијано Роналдо.

Зато је једно време и он отписиван као лош фудбалер и промашено појачање, што је касније демантовао када му је Саво Милошевић дао више времена и простора.

Суштина је то како ми овде гледамо на новац који дајемо, али и онај који примамо – јер новца немамо.

Могу се и Звезда и Партизан бусати изјавама о стабилизацији и “функционисању на чврстим ногама”, али је чињеница да углавном прихватају прве понуде које стижу из иностранства, када оне дођу.

Јер, како иначе објаснити да неке заиста квалитетне играче дају толико испод цене? Динамо то не ради, створио је себи епитет клуба који не жели да се одриче играча олако, тврди пазар и то пролази код Европљана.

Ствари олакшава чињеница да је Хрватска у Европској унији, па играчи немају једнаке административне препреке какве би иначе имали.

Али, бројке су неумољиве и оне кажу да, ма колико се Максимир распадао, финансије унутар његовог клуба не могу да буду лоше.

Примера ради, Динамо је у сезони 2017/2018, бар по подацима са Трансфермаркета приходовао 21,63 милиона евра.

Марко Рог је тада отишао за 13,5 милиона у Наполи, а остали су одлазили за мање новца од онога што су на тржишту вредели.

Циљ је да се издвоји онај један играч у сваком прелазном року око кога се формира аура звезде и то је Динамо радио добро.

Звезда је рецимо у сезони 2017/2018 приходовала нешто више од 14 милиона по подацима са Трансфермаркета. Боаћи је тада отишао у Ђангсу за пет и по милиона, за браћу Илић се причало да су отишли за пет и по милиона у Манчестер Сити (Иван се водио као трансфер из Омладинске школе, па није у рачуници Трансфермаркета), док је Михаило Ристић за два милиона отишао у Краснодар.

Партизан је 2017. године продао Николу Миленковића у Фјорентину за 5,1 милион, Леонарда за четири, Уроша Ђурђевића за два и по и Немању Михајловића за 1,7 уз још 700 хиљада за Евертона Луиза.

Збирно то даје 14 милиона евра. Сезону касније, Динамо је инкасирао 33,5 милиона евра. За драстичан скок се побринуо трансфер Филипа Бенковића у Лестер (14,5 милиона), али и Борне Сосе и Анта Ћорића за по шест милиона у Штутгарт и Рому.

Чак и у сезони кад је Звезда продала Немању Радоњића, опет је зарадила мање новца до хрватског клуба. Тад је Радоњић отишао у Марсеј за 12 милиона евра, а клуб из Љутице Богдана је укупно добио око 24 милиона.

Продат је и Александар Пешић за 4,2, Милош Дегенек за 3,6 и Урош Рачић за 2,2 милиона. Партизанов “грех” од пре две године је продаја Душана Влаховића за 1,95 милиона евра.

Исте године је отишао и Марко Јанковић за 1,8 и Леандре Тавамба за 1,4 милиона, а црно-бели су зарадили укупно око шест и по милиона.

Ако знамо да је сада Душан Влаховић један од најбољих играча у Фјорентини, а Миленковић је стандардни репрезентативац Србије, онда цифре за које су продати заиста јесу сића.

Српски вицешампион државе се мало искупио у сезони 2019/2020, када је продао Страхињу Павловића Монаку за 10 милиона. Рикардо Гомеш је отишао за три, а Светозар Марковић за 1,5 и Огњен Ожеговић за 400.000 евра, што је укупно 14,9 милиона.

Динамо је у истом периоду зарадио 32,7 милиона по подацима са Трансфермаркета, мада је трансфер Олма био значајно виши од 22 милиона колико се тамо наводи.

Иван Шуњић је исте сезоне отишао у Бирмингем за осам милиона, а Амир Рахмани у Верону за два. Звезда је затајила продајом Дејана Јовељића.

Неколико година је баш он означаван као генерацијски бисер, дизала му се цена и онда кад је отишао у Ајнтрахт, Немци су платили само четири милиона евра.

Марко Марин је отишао за 2,25 у Ал Ахли и то је такође једна од ствари о којима је Петковић причао за Нова.рс. Данас је Бен најбољи играч Звезде по његовим речима, а с обзиром на то да “бије” преко 30 година, тешко га је продати негде за иоле пристојну суму.

Алекса Терзић, још један од момака од којих се очекивало много, отишао је у Фјорентину за 1,7 милиона и тамо се није усталио, а Звезда је зарадила 8,95 милиона евра.

Тако долазимо до последње сезоне у којој је Партизан надмашио и Динамо и Звезду. Пре свега због Филипа Стевановића.

Он је добио шансу да се, иако малолетан, покаже на највећој доступној сцени, то је урадио без устезања и отишао је за осам и по милиона у Манчестер Сити.

Умар Садик је отишао номинално за пет, али ће у Партизан стиже још новца због бонуса из Алмерије. Немања Николић је отишао за 1,3 милиона, а црно-бели су укупно протрљали руке са 16,2 милиона.

Динамо је продајама Николе Мора (8,5), Дамјана Каџијора и Адријана Семпера и још неколицине играча узео укупно 15 милиона евра.

То нас доводи до пред крај текуће сезоне када је Динамо и даље актуелан у Европи, а Звезда и Партизан нису.

Док се Загрепчани спремају за окршај с Виљареалом за четири дана, Звезда и Партизан се спремају за “вечити дерби” који им већ дуго уназад доноси престиж победе над великим ривалом, али не и тако велику зараду.

Година кризе је то додатно нагласила код црвено-белих који су Матеа Гарсију продали за 1,3 милиона, а Милоша Вулића за 800.000 евра, док је Томане, наговештаван као велико појачање, отишао у Самсун за 600.000, што је укупно свега 3,4 милиона у сезони 2020/2021.

На све то треба напоменути и где је ко од играча. Миленковић је један од битних играча у ротацији Фјорентине, Влаховић такође, Садик је уз Ђурђевића главни стрелац Сегунде у Шпанији, а Немања Радоњић је једно време бриљирао у Марсеју.

Отишао је у Немачку, да би против Португалаца и свог идола Роналда показао квалитет. С друге стране, Рог није био стандардан у Каљарију где је продат септембра прошле године, а сад је и повређен.

Моро је у Динаму из Москве где је дао три гола ове сезоне, док је Бенковић на позајмици из Лестера у Белгији.

Све то нас наводи на закључак да Динамо можда и нема играче који ће у великим клубовима правити разлику, али је себи направио озбиљан маркетинг, па више у Загреб не можете да одете без 10, 15 милиона у џепу, док те паре у Београду нису одавно видели.

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert.

*

Translate »