Analiza Bari Žreb za LŠ Zvezda u Ligi Šampiona Istorija C Zvezde FK Crvena Zvezda

Janković: Tu sam, ako Miloje pozove… Zvezda nas drži, bez nje nema nam života!

Slobodan Janković, legendarni desnokrilni napadač Crvene zvezde i glavni akter oba meča s Liverpulom u kupu šampiona 1973.

Nema prebiranja po jugoslovenskom fudbalu, najtrofejnijoj generaciji Crvene zvezde bez isticanja majstorija Slobodana Coleta Jankovića. S čujnim uzdahom, vazda.

Nema fudbalskog svedoka iz sedamdesetih diljem počivše nam Juge bez naklonjenosti prema njegovim vetrovitim begovima uz desnu aut-liniju, čudesnim driblinzima, lucidnim asistencijama, spektakularnim golovima. S ushićenjem, vazda.

A, kakav je samo temperament na terenu bio… znaju saigrači. Kakav šmeker – samo, bližnji. Preostali svet samo da pretpostavi, čim je oženio onodobnu najlepšu i najzgodniju rukometnu reprezentativku, eeej, trinaest godina mlađu – Ljubinku. S uzdahom i poštovanjem, vazda.

Kule: Čiča je skrenuo!

Zanimljiv dijalog vodio se u svlačionici na „Enfildu, uoči meča s Liverpulom.

– Kule je sedeo pored mene, tiho kažem: ako danas prođemo bez pet komada, da slavimo. On još tiše: biće frke. Miljan je primetio, kako samo on umeo, s nekoliko reči odagnao strah: slušajte momci, nema razloga za strepnju. Samo radite šta budem rekao, dobićemo ih i ovde. Ukrstim pogled s Kuletom, on procedi kroz zube: Čiča je skrenuo! Pridodam: vala, poludeo! Nema takvog više, nema – setno i smerno će, Janković.

Fudbal odavno ne igra, čaršija zna, otkad je s olimpijskom „zlatnom” devojkom iz Los Anđelesa u tuđe zabrane ne zalazi. Ostala su jedino sećanja na bajkovita vremena zastala u prošlosti, sadašnja doživljava strastveno i na pomen Zvezdinog plasmana u Ligu šampiona, ponajviše dvomeča s Liverpulom šeretski kazuje:

– Svakodnevno treniram na obližnjem igralištu, ovde kod žene u selu… Sovljaku nadomak Bogatića – uverava kroz smeh, Janković. – Možda pozovu iz Zvezde, tek je sedamdeset treća!

Kakav car, što bi rekli klinci.

– Leti ovde budemo, mada sam trenutno usamljen. Ljubinka je s komšinicom otišla na more, vraćaju se u ponedeljak. Šta ću… kerove hranim, zeleniš zalivam… Zato i treniram – zaceni se junak oba duela u osmini finala Kupa šampiona s Liverpulom 1973.

I, bez potpitanja nastavio:

– Grupa je mnogo teška, biće i problematična. S Napolijem… ne znam, možda grešim… mogli bismo da se borimo za treće mesto. S Liverpulom i Pari sen Žermenom – nemamo šanse. Zvezda nema kvalitet pređašnjih generacija, ekstra pojedinca. Ima, što ranije nije, meni teško objašnjivu harizmu. Momci su u Salcburgu primili golove kad im vreme nije, na kraju prvog poluvremena i početku drugog. Volšebno vratili u igru, izjednačili. Neverovatno, stvarano.  

Tvrdi, zahvaljujući šefu struke Vladanu Milojeviću. Isključivo…

– Nema drugog, verujte. Momci su puni snage, taktički obučeni, vešto ukomponovani. Dobro… i, imali sreće s Trnavom i Salcburgom. Moja generacija nije, dvaput je bila nadomak finala Kupa šampiona. Poklekli smo u duelima s Panatinaikosom i Ferencfarošem… Šteta, ali vratilo nam se u Bariju.

Energično isključuje brukanje u grupnoj fazi Lige šampiona.

– Narod je svestan jačine grupe, s kim igramo. Opet, sve je moguće uz frenetičnu podršku navijača… tog, ne 12. igrača već 112! Fudbal je, inače, čudna i nepredvidiva igra. Liverpul smo, recimo, prvi pobedili na „Enfildu” posle 13 godina. Ko zna, možda rivale upravo neće lopta tog dana… Nek` bude što bude, biće lepo gledati Nejmara, Embapea, Kavanija, Salaha… Pa, šta nam da – bog!

Trouglovima nadmudrili Engleze

Posebno poglavlje u Jankovićevojizuzetnoj karijeri, u životu zauzima tad sve i svja u Crvenoj zvezdi – Miljan Miljanić.

– Čiča nas je okupio, odgajio, vaspitao i vodio do kraja. Njega da nije bilo, tvrdim, ništa ne bismo uradili. 

Da bude u temi, kako je taktički pripremio revanš s Liverpulom?

– Igra Engleza se najčešće svodila na uklizavanja, duge lopte i skok. Stoga, pravili smo trouglove Kule-Karasi-ja… Kule-Pižon-Bogićević… Jednog momenta, ako se dobro sećam u 25. minutu, uzeli smo loptu i držali tri i po minuta. Kad smo je izgubili, gledaoci su ustali i dugo aplaudirali. Gospoda, nema šta. 

Donekle je raznežilo ovog igrača mitske dimenzije podsećanje: Liverpul vas je upamtio za sva vremena.

– Dobro… sticaj okolnosti, gol ovde i tamo – preskromno će, Janković.- Meni su Englezi nekako uvek „ležali”, ne znam zašto? Možda što sam bio brži, znao s loptom… Istovetno je bilo i ekipno, pobeđivali smo na pasove i prebacivanje težišta na drugu stranu. Tad, nisu znali gde udaraju! 

Složio se iz prve s opaskom: lako je tad Zvezdi bilo, bezmalo sve reprezentativci. Obradovao, nakon pitanja: kog ste saigrača posebno cenili.

– Nijednog ne bih izdvojio – osećajno veli, Janković.- Poštovali smo jedni druge, podjednako. Zajedno proveli šest, sedam godina, bili kompaktni i jedinstveni na terenu, van stadiona. Često se viđamo na stadionu, uglavnom s Džajom, Kuletom (Aćimović), Karasijem… Dođu i mlađi…

Zastade na tren, potom reče glasom bez intonacije:

– Pavika (Pavlović), Olja (Petrović), Žota (Antonijević)… otišli su mnogo ranije, a nisu trebali… Plakanja nema, život teče dalje.

Zatim, naglo podeblja glas:

– Zvezda nas drži, bez nje nema nam života!

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *