У Малме се стиже око три сата на исти дан кад се игра утакмица против Белоруса. Најављено је било да ће се српска маса сакупљати у оближном парку, и тамо кад смо стигли као у Србији - пљескавице, пиво, трубачи -, ту смо сат-два па крећемо ка стадиону.
Улазимо на скоро празан стадион и качимо транс одма иза гола белоруса где су били окупљени наши "навијачи" (по најави 5-6 хиљада, на утакмици око 3 хиљаде). 15-20 мин пре утакмице креће навијање, а онда химна Боже правде која се пева од већине људи, али несинхронизовано са музиком.
Утакмица почиње а навијање на трибини јако слабо, ем што трећина људи незнају да певају, друга трећина незна речи песме, трећа трећина скандира само кад иде "Србија-Србија" и "Хоћемо победу".
Друго полувреме почиње а ми из Б.О стајемо горе негде у 20 ред како би покренули и ове остале да навијајуи и у томе смо били успешни у пар наврата. Ту негде од 55 минута до 70 минута најбоље навијање на утакмици, покрећемо пар песама "У бој", "Христе Боже", "Од тополе" и скандирање "Правда за Уроша" и већина људи нас је испратило у томе. После тога навијање око нас опада како наши нису успели да постигну гол и једино на крају утакмице кад су играчи дошли да се захвале за подршку загрмело је "Србија-Србија" и "Шампиони" итд.
Кад се узме у обзир да су на трибини улгавном били људи из дијаспоре који прате репрезентацију кад је испред носа и који су дошли да само гледају фудбал, није било ни за више очекивати. Али што је заиста срамно, је да на утакмици било тако мали број Срба, а у недалеку близину од Малмеа живи бар 10-15 хиљада Срба.
Изузетака је било и свака част појединцима који су са нама покушали да покрену навијање и који су били са нама пре утакмице, на утакмици и после утакмице!
