fbpx

„Моја је последња“, образлаже селектор репрезентације, открива имена штопера Звезде и Партизана које прати и позива да се на одлазак Уроша Ђурђевића за Црну Гору на гледа као на испуштену прилику

Аура победника. Човек који зрачи. Појавом, речима и – делима. Такав је Драган Стојковић чији је почетак селекторског мандата наговестио да у новој улози може да буде једнако успешан као док је играо фудбал.

Како због игре и резултата државног тима у квалификацијама за Мундијал, тако и због сугестивности. Моћи да о час посла убеди саговорника – било да је играч, навијач или новинар – да му верује. Није се наметнуо флоскулама, већ харизмом, карактером, приметним и из сваке речи изговорене у великом интервјуу Спортском журналу, из којег преносимо најзанимљивије делове.

Између осталог, како влада ситуацијом?

„Нисам диктатор, нити ћу икад бити, чак ни у фудбалском смислу. Има тога, постоје тренери који су баш диктатори, малтретирањем долазе до нечега. Играчи трпе, ћуте… Нисам такав тип, прихватљив сам за сарадњу. Са мном не може да ради само неко ко је луд, ко није нормалан. Сваки нормалан човек ће са мном наћи заједнички језик без проблема. Поготово сад кад смо на заједничком путу и кад тренерским знањем, искуством и визијом могу да објасним момцима шта је добро, шта није“, истиче Пикси у разговору за Журнал.

Селектор истиче да је за сарадњу врло приступачан, мада додаје да хијерархија мора да се поштује.

„Да ли је моја последња? Можемо да кажемо да јесте. Не би ваљало да играч одлучује и да преко моје речи поклопи то. Није лепо. Мораш да покажеш ауторитет, а он се стиче пре свега знањем, речима које имају значење“.

Можда најупечатљивији утисак за скоро месец и по дана на месту селектора јесте Стојковићева сигурност у оно што говори и ради. Оптимизам који осваја. Логично је запитати се одакле потиче, ако се зна колико су квалификације за Катар компликоване, да само победник групе иде директно на завршни турнир, а другопласираном следује бараж у коме мора да победи двапут да би стигао до Блиског истока.

„Зато што сматрам да ћемо се са Португалијом борити за прво место, верујем да до њега можемо да стигнемо. Такав сам. Зачудим се кад ми неко каже: „Пази, превише си оптимиста“. Гледам и питам се шта би требало да радим као тренер. Да будем песимиста? Да кажем: „Људи, ако изгубимо са 0:2 немојте да замерите, јер они су много јаки!?“ Човече божји, то не могу да разумем! Не разумем ту реторику. Губитничку. Какве везе има. Француска у Паризу, Португалија у Лисабону, шта – непобедиви су?“

Још мало о менталитету:

„Не желим да калкулишем или прогнозирам, кад кажу имамо седам бодова, не занимају ме бодови, већ презентација наше екипе, борбеност, да ли играчи раде оно што сам им рекао. Да ли могу да спроведу стил фудбала какав тражим. Повољан резултат ће доћи као плод добре игре, пораз као епилог лоше. Оптимизам не може нико да нам одузме. Како да кажем момцима: „Идемо данас, па шта буде“. Како? Зашто си онда тренер? Пецаљка, на реку, па онда пецаш рибу. И нико те не дира, нити те ко пита шта. Да, оптимиста сам и не видим никакав проблем. Сматрам да ћемо са Португалијом играти за прво место“.

Елаборирао је селектор питање бекова, па и штопера, с посебним акцентом на садашњи кадар, наговестивши да и те како прати и учинак оних фудбалера који нису били на списку за мартовске утакмице.

„Мали Павловић је млад и пред њим је лепа перспектива. Видећемо како ће се развијати, али не видим разлог да застане негде, да полети. Ако полети, ишчупаћу му уши, јер то не сме да ради. Видим да је озбијан момак. Миленковић је, такође, лепо годиште, игра у великој и тешкој лиги. Наравно, требало би и он још доста да учи, има ситница на којима ћемо морати да порадимо, али је страховит потенцијал. Митровић има 32 године, требало би видети каква је ситуација са Настасићем, Вељковићем, Спајић је ту, Светозар Марковић је врло интересантан момак, Милуновић је искусан, мали Панков показује. Гледао сам против Милана, не нашу лигу. Требало би да се доказују, да не праве глупости. Да забораве Инстаграме и остале будалаштине, јер им то у каријерама није битно“.

Од Стојковића је Журнал затражио образложење зашто је Стефан Митровић заменик капитена репрезентације, иако је у претходном циклусу тај статус припадао имењаку му Александру.

„Појма немам, тако ми дошло у глави. Рекао сам Тадићу: ‘Бићеш капитен, носиш број десет, даћу ти одговорност’. А други капитен је Стефан Митровић. Због година. Ту се прича завршила после десет секунди. Далеко од тога да Александар не може да носи траку, таман посла“.

Кад смо већ код Александра Митровића и нападача, велику пажњу јавности изазвала је одлука Уроша Ђурђевића да прихвати позив Фудбалског савеза Црне Горе. Многи сматрају да смо испустили бившег првотимца Партизана, сада члана Спортинга из Хихона, првог стрелца Друге лиге Шпаније?

„А, што, је и неко чудо? Ништа није испуштено. Можда уместо Александра Митровића!? Влаховића или Јовића? Не знам где га видите. Немојте да правимо од муве магарца. Нити смо га изгубили, нити је он нас изгубио. Добар је играч, али не видим то као нешто што је изгубљено“, додао је Драган Стојковић Пикси у интервјуу за Спортски журнал.

НЕМАМО ИГРАЧА КАО ШТО ЈЕ БИО ПИКСИ

(© МН Пресс)

Сјајан је био Драган Стојковић као фудбалер. Уникатан. Довољно да се аутор интервјуа запита постоји ли у садашњој репрезентацији играч који попут Пиксија има шут?

„Не видим таквог“, узвраћа селектор.

Преглед игре?

„Тешко“.

Технику?

„Имамо Тадића који је добар техничар, Лукић је добар техничар. Ђуричић, Сергеј с обзиром на незграпност коју има у висини. Моја техника је била нешто другачија“.

По општем мишљењу, Тадић је последња српска „десетка“. Неко на видику?

„Засад нисам то видео, али има времена“.

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert.

*

Translate »